Бакшиш држави

Док се грађани свакодневно суочавају са цијенама које дивљају и све теже састављају крај с крајем, надлежне институције јавност умирују бројкама о изреченим казнама, представљајући их као доказ бриге за стандард. Међутим, иза тих цифара крије се суштина која је мање охрабрујућа, јер казне које би требало да дисциплинују тржиште у пракси постају симболичан трошак пословања.

Иако на први поглед звучи импресивно да је изречено 825.000 КМ казни бензинским пумпама и 363.000 КМ маркетима, стварни ефекат је занемарив. За велике трговачке системе то су износи који се надокнаде за неколико дана, па чак и сати. Казна тако губи своју суштинску улогу да буде упозорење и санкција  и постаје нешто што се једноставно урачуна у цијену.

Подаци показују да највећи трговачки ланци у БиХ остварују приходе од преко 2,3 милијарде КМ годишње, док закон предвиђа максималне казне од свега 10.000 КМ. У таквом односу, санкције дјелују као ситан трошак, готово занемарив у односу на зараду.

За разлику од такве праксе, европски систем показује како се штите потрошачи. Он казне  везују за проценат укупног промета, што их чини стварно болним и ефикасним.

Према ЕУ Омнибус директиви, санкције за тешке прекршаје не мјере се хиљадама евра, већ процентима од годишњег прихода, од четири до чак десет одсто у појединим земљама. Тамо у ЕУ казна није бакшиш држави, већ озбиљна пријетња пословању.

Код нас, међутим, систем шаље супротну поруку, односно да кршење правила носи ограничен ризик и унапријед познату цијену, која за велике и није висока. У таквом оквиру, казна постаје дио пословне рачунице, а не механизам заштите тржишта.

Зато се с правом поставља питање да ли се оваквим приступом заиста штите потрошачи или се само одржава привид контроле. Казне које су мање од добити  постају чак и подстицај.

У амбијенту у којем санкције не прате стварну економску снагу оних који крше правила, готово пророчки звуче ријечи Иве Андрића: "Дођу тако времена кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати". Изгледа да живимо управо у таквом времену.

Зато, док се казнена политика не усклади са стварном економском снагом оних који крше правила, свака прича о заштити потрошача остаће празна форма. Можда би се трговци који крше правила опаметили када би казне биле везане за промет и праћене одузимањем незаконито стечене добити.

Међутим, док се нешто не промијени, сваки извјештај о кажњавању оставља утисак да је држава капитулирала пред трговачком похлепом, остављајући грађане на цједилу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.