Бахатост

Поједине институције на нивоу БиХ али и оне у ентитетима служе само да олакшају грађане за стотине милиона марака. Таквих је на претек и новац пореских обвезника немилице се троши на разне агенције, комисије, фондове и друга измишљења тијела.

Доказ томе свакако је Комисија за концесију БиХ која је за више од двије деценије свога постојања урадила "НИШТА", а у међувремену је спискала више од 20 милиона марака. То је само једна у низу од стотине институција у БиХ. Тешко да било ко може тачно утврдити колико БиХ и ентитети броје институција које финансирају грађани, а од које су многе беспотребне.

Комисија за концесије БиХ некако је у свему томе избила у први план. Позицинирала се у нераду и не допушта да је ико помјери са тог трона. Вјероватно и због тога што су они који њеоме руководе одавно стекли услове за пензију, па се свако мало расписује конкурс за избор њихових насљедњика. Све то безуспјешно. Баш онако каква је и сама Комисија. Безуспјешна.

И док ми годинама пишемо како поједине институције нису оправдале своје постојање и да исте треба угасити, међу којима је и горе поменута Комисија, јер новац се само на исту баца, упоредо са тим видимо и слике како људи прекопавају контејнере да би нашли кору хљеба. Поред тога, три деценије од од завршетка рата и даље причамо о стамбеном збрињавању борачких категорија, затварању колективним видовима становања...

Све то показује да у овој земљи ништа не штима. Ништа није поредано онако како треба. Јер ваљда би милионе који се немилице бацају требало усмјерити ка категоријама које вапе за помоћ. Па, само са горе поменутих 20 милиона марака могло се стамбено збринути на десетине породица и трајно ријешити њихово питање. Али не, код нас то не иде тако. Већ све наопако. По свему судећи овој земљи је потребан један рестарт. Сваки њен ћошак вапи за подешавањем.

То обични народ види, али не и они који се над њима иживљавају. Ставили су повез на очи и чепиће у уши. И тако живе, што би наш народ рекао, као бегови. И боље од тога, вјероватно.

Њиховом бахатост сваког дана узима све више маха. А, томе нам свједоче и њихове свакодневне поруке. Један од њих је и она најновија да живот у центру града има своју цијену, те да они који не могу тај терет да поднесу треба да се преселе тамо гдје је јефтиније. Благо нама.

Због тих и таквих грађани ове земље се одавно село. Али не у те јефтиније зоне које они спомињу, већ што даље од граница ове земље. Јер шта можемо очекивати од накарадних и беспотребних институција и још накараднијих њихових званичника, односно у посљедњем случају градоначеника. Једно велико НИШТА као са почетка. Али за то НИШТА, они узимају милионе од грађана. Фабричка подешавања, очигледно, нису потребна на сваком ћошку ове земље, већ и код народа. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.