Аутогол у продужецима

СДС и дио опозиционе дружине успјели су протеклих дана да изведу подвиг достојан спортских антологија, да сами себи дају аутогол, и то не у регуларном дијелу утакмице, него у продужецима.

Прво је Предсједништво СДС-а одлучило једно. Потом је Главни одбор одлучио друго. У овој странци одлуке очигледно имају рок трајања краћи од јогурта. Оно што важи у подне, већ увече може бити поништено, а до јутра проглашено историјском грешком. Тако је Бранко Блануша у неколико сати прешао пут од човјека који предлаже Драшка Станивуковића за заједничког кандидата до човјека којег Главни одбор кандидује за предсједника Републике Српске. Да је Шекспир писао политичке драме у Републици Српској и њему би овакав заплет дјеловао претјерано.

У цијелој причи посебно је занимљива судбина Покрета "Сигурна Српска". Требало је да се изврши фузија са СДС-ом, а на крају се испоставило да се СДС замало утопио у сопственим расправама. Фузија је пропала, али су остале лијепе успомене и понека фотографија за страначке архиве.

Станивуковић се захвалио на указаној части и поручио да је јединство најважније. Отприлике као што се младожења захвали сватовима након што му на свадби саопште да је вјенчање отказано. Учтиво, пристојно и са осмијехом, иако сви знају да је оркестар већ спаковао инструменте.

Највећа мистерија ипак остаје шта је уопште опозиција. Ако питате једне, то је заједнички фронт. Ако питате друге, то је неколико странака које се не могу договорити ни око тога ко ће први на конференцију за новинаре. Ако питате треће, опозиција је стање духа. Нешто попут хороскопског знака.

СДС је тако поново доказао да је странка у којој свака струја има своју струју, а свака фракција своју подфракцију. Толико је различитих центара моћи да би за њихово мапирање био потребан географски атлас. Некада су се у странци дијелили на реформаторе и конзервативце. Данас би било лакше побројати ко с ким није у добрим односима.

У међувремену, ПДП се подијелио на оригинал, клонирану верзију и варијанту са Игором Црнатком. Вукановић, с друге стране, ратује са свима подједнако. Сви су заједно против власти, али понекад изгледа да су још више против себе самих. Најзанимљивије је што су сви незадовољни, а сви тврде да су побиједили. Блануша је кандидат, али није срећан. Станивуковић није кандидат, али је захвалан. Вукановић тврди да је спријечен пуч, али ни сам кандидат није по његовој мјери. Миличевић је задовољан што СДС није предат другима, а многи у странци нису сигурни да ли је СДС уопште остао свој. Када се једном буду писале хронике, можда ће неки историчар закључити да опозиција није изгубила изборе зато што је власт била превише јака. Него зато што је, баш као у овој епизоди, сама себи дала аутогол. И то у продужецима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.