Ауфидерзен

Одлазак човјека којег пола земље није признавало, а цијела земља осјећала. Када је из ОХР-а потврђена вијест да Кристијан Шмит коначно одлази, реакције у БиХ биле су готово поетски подијељене. Једни су уздахнули као да одлази посљедњи тутор нестабилног балканског интерната, други као да одлази човјек који је годинама глумио управника зграде у којој пола станара тврди да никада није добило кључ.

Ипак, колико год сатире било у тој апсурдној ситуацији, посљедице нису биле нимало смијешне. Шмит је постао симбол међународног интервенционизма. Његове одлуке, наметања и политичке интерпретације устава долијевале су уље на ватру.

У земљи у којој се политичке тензије пале брже него роштиљ за Први мај, међународни званичници би требало да буду ватрогасци. Шмит је био све само не то. Константно и злонамјерно, из неких својих ниских страсти и побуда, личио је на патолошког пиромана.

Његови потези нису доносили политички дијалог. Свака његова одлука постајала је нова епизода бесконачне серије под називом "Уставна криза - специјално издање". Парадокс је био очигледан. Међународна заједница говорила је о демократији, док је кључне политичке процесе рјешавао неизабрани странац.

Истовремено, у Сарајеву, међу бошњачком политичком елитом, већ се чују панични тонови због његовог одласка. Годинама навикнути да рјешења долазе из канцеларије високог представника, па и од стране оних неизабраних међународних званичника, тамошња политичка сцена сада забринуто гледа у будућност и пита се шта долази послије Шмита. Хоће ли његов насљедник, овог пута потврђени од стране Савјета безбједности Уједињених нација, наставити праксу наметања одлука и притисака на Републику Српску или ће покушати вратити одговорност домаћим институцијама?

За многе политичаре у Сарајеву управо је та неизвјесност највећи проблем, јер су се превише навикли да политичке битке добијају интервенцијом страног фактора, а премало договором унутар саме БиХ.

И док Шмит сада одлази, његове одлуке остају да висе над БиХ попут камена привезаног за врат политичког система. Многе од тих интервенција оставиле су дубоке правне и политичке ожиљке које неће бити лако излијечити или бар естетски уклонити. Зато се од његовог насљедника очекује макар једна ствар, да не долази са амбицијом аустроугарског намјесника. БиХ не треба нови Бењамин Калај који ће народима објашњавати ко су, шта треба да мисле и како треба да уређују властиту земљу. Вријеме политичког туторства одавно је требало остати у историјским уџбеницима, заједно са монархијама које су вјеровале да Балкан могу уредити декретом из Беча, Берлина или Лондона.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.