Горан Томашевић, добитник овогодишње Пулицерове награде: Најтеже је било на Косову

Овај рођени Београђанин са тренутном адресом становања у Истанбулу, иначе је једини Србин који се окитио овом престижном наградом. Томашевић, који већ годинама ради за агенцију Ројтерс, у разговору за “Глас Српске” истиче да је Пулицерова награда сан сваког фотографа, али и да му је жао што је није добио раније, са неком другом фотографијом. Због тога, како каже, остао му је горак укус у устима.

Награђена фотографија, објашњава, настала је у Хондурасу, гдје га је Ројтерс послао да остатку свијета дочара живот у овој јужноамеричкој држави, гдје банде и дрога воде главну ријеч.

Како каже криминалне групе у Латинској Америци контролишу готово све, а осим што се свакодневно убијају на улици, гдје се крв види често колико и вода, посебно су га погодили призори трудних дјевојчица од 13 и 14 година.

- Награђену фотографију сам направио летос у граду Сан Педро Сула у Хондурасу, после обрачуна двеју ривалских банди које ратују због територије за продају кокаина. Једна од њих је светски позната и озлоглашена М18, која је настала у Ел Салвадору. Дошао сам на увиђај. Полиција је већ била присутна. Почео сам да фотографишем и у једном тренутку тај петао је прошао испред објектива, крај убијеног момка - присећа се овај врсни фотограф, објашњавајући да су убиства у Хондурасу готово свакодневна, те да онај ко није био тамо и не зна колико је опасно.

Томашевић је рођен 1969. године у Београду и данас иза себе има 28 година професионалног рада. Признаје да му је било готово суђено да постане фотограф. Када је био тинејџер, отац му је “наредио” да прода мотор и набави камеру. Од тада, па до данас он обилази и фотографише готово сва кризна жаришта широм свијета.

Агенција Ројтерс га је чак четири пута проглашавала за фотографа године, а лист “Гардијан” му је 2013. године додијелио титулу најбољег новинског фотографа на свијету.

Његово прво искуство фотографисања сукоба било је 1991. и 1992. године у данашњој Хрватској и БиХ. Након тога добија задатак да покрије политичке напетости на Косову и антимилошевићевске демонстрације у његовом родном Београду. Током тромјесечног бомбардовања Србије од стране НАТО-а, Томашевић је био једини фотограф који је радио за стране новине.

- Фотографисање НАТО бомбардовања на Косову је један од најтежих задатака које сам икада имао. Успомене су болне. Све што сам сликао после тога било је некако лакше, јер није било у мојој земљи. Био сам у Приштини и не можете да замислите чега сам се све нагледао. Објективом сам бележио свакакве несреће у свету и ако је зло тешко мерити, трагедија мог народа ипак ми је била најтежа - каже овај фоторепортер.

Узаврела светска дешавања одвела су га 2002. године у Јерусалим, гдје је покривао другу палестинску интифаду, а онда и у Ирак. Током америчких напада на ову земљу 2003. године, његова фотографија америчког маринца који гледа рушење статуе Садама Хусеина постала је једна од најупечатљивијих слика овог рата. У Ираку је успио да уђе и фотографише и злогласни затвор Абу Граиб.

Након тога одлази у Авганистан. Његова серија фотографија америчког поморског наредника постала је икона у америчкој ратној историји.

- Непосредно прије него што сам направио ову фотографију наредник по имену Би се окренуо према мени и рекао: “погледај преко зида, видиш ли нешто?” Не баш, рекао сам и онда... Експлозија. Видио сам га како лежи у прашини и помислио да је мртав. Дошао је лекар и испоставило се да је само изгубио свест. Касније смо поделили цигарете и питао ме да ли имам неке слике. Погледали смо заједно и рекао сам му: “Би ово је добра фотографија, ти ћеш бити славан” - препричао је Томашевић једну од својих “ратних згода”.

Од упечатљивијих мјеста Томашевић издваја и Каиро, када је оком камере пратио “Арапско прољеће” у Египту, али и Либију, гдје је успио направити фотографију која је “украсила” насловне странице више од 100 новина широм свијета.

Његове слике побуњеничких бораца који се боре против Асада међу рушевинама Алепа и Дамаска освојиле су међународно признање, као и његово извјештавање о крвавој опсади трговачког центра у Најробију у Кенији.

- Волим ићи у зоне конфликта. Вероватно сам и због тога успео забележити тренутак када тенковска граната погађа зграду или када падају шрапнели док војници трче. То је прави изазов. Једино је тако могуће направити добру фотографију, која ће на сликовит начин показати неку реалност на терену. И наравно она мора бити аутентична - прича Томашевић.

Објашњава да је у његовом послу најтеже наћи се у правом тренутку на правом мјесту. То је, признаје, уједно и највећи стрес који фотографи доживљавају.

- Многе моје колеге пате од ПТСП. Ја немам тих проблема. Прије одласка на неки задатак увек се добро припремим. Обавим обимна истраживања да бих научио нешто о земљи у коју идем. Нигде не идем наслепо. Нема изненађења. Али, нема ни страха. Он касније дође, када човек схвати шта је све прошао - наводи он.

А као примјер да зна бити опасно наводи свој посљедњи пут, када је у Либији тешко рањен његов колега.

Како је открио, његова сљедећа дестинација је Кенија, али није желио и да каже о каквом је задатку ријеч, јер, како је објаснио, то је малер.

Ђоковић

Током своје досадашње каријере Томашевић је сликао и многе познате свјетске личности. На његовом списку се налази Барак Обама, Аријел Шарон, контраверзни Муамер Гадафи, али и бивши предсједник Египта Хосни Мубарак. Ипак, како каже, највећи утисак на њега је оставио Јасер Арафат, јер се, како је објаснио, радило о политичару који је све до своје смрти зрачио невјероватном позитивном енергијом.

- Више се и не могу сетити кога сам све сликао. Једина жеља ми је да фотографишем Новака Ђоковића - каже Томашевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.