ИЗ АРХИВА Како је Бањалука добила свјетлосну саобраћајну сигнализацију

Београд је добио први семафор 1939. на раскрсници улица Краља Фердинанда, Кнеза Милоша и Таковске. О постављању првих семафора, свјетлосних уређаја за регулисање саобраћаја у Бањалуци може се писати само на основу података из штампе. Иако представља секундарни историјски извор штампа је, као у овом случају, једини извор података.

Бањалука је 1964. имала 212 улица, нешто више од 100 километара асфалтираних путева, 5.000 регистрованих моторних возила (први аутомобил у Бањалуци имао је Смаил-бег Џинић 1908.) и 30.000 бициклиста. У Бањалуци је те године, у односу на 1961, број возила порастао за чак 274 посто па је убрајана у југословенске градове са развијеним саобраћајем.

Лоши путеви, са танким коловозним застором, оштрим кривинама и већим успонима и падовима, технички неисправна возила и саобраћајна (не)култура учесника у саобраћају довели су до великог броја саобраћајних незгода. У поређењу са 1963, на подручју бањалучког среза је 1964. број саобраћајних незгода порастао са 161 на 182, а погинулих са 14 на 16, док је број повријеђених смањен са 165 на 137. Материјална штета је порасла са 19 на 41 милион динара. Током 1964. полицајци су евидентирали 50.163 прекршаја саобраћајних прописа, које су већином починили возачи, бициклисти и мопедисти.

Проблем

У граду Бањалуци током 1964. догодило се 88 саобраћајних незгода. Власти су овај проблем озбиљно схватиле. Да би се створио већи ред у градском саобраћају, планирано је да се са средине главне улице уклони паркиралиште, прошири шеталиште од парка до хотела “Босна”, а на најпрометније раскрснице поставе семафори. Постављање семафора тражили су и сами грађани који су увидјели предности које они пружају у многим југословенским градовима.

Општинске власти су у 1964. планирале да први семафор поставе у Бојића хану, на најпрометнијем саобраћајном чвору, раскрсници улица Младена Стојановића, транзитног пута, Браће Подгорника, Крајишких бригада и улице која са тог раскршћа води ка бањалучком пољу. Колико год да је та одлука била оправдана, толико је било чудно зашто се не планира постављање семафора у центру града, на Кастеловом ћошку.

Друштвеним планом општине Бањалука за 1965. предвиђена је изградња и постављање семафора у улицама Маршала Тита (данас Краља Петра I Карађорђевића) и др Младена Стојановића и изградња трептача код Ферхадије, али те године, у вези са тим, није ништа урађено.

Тек у мају 1966. године предузеће “Пут” почело је са прекопавањем улица за постављање дуго најављиваних семафора. Након завршетка тих послова радници Електронске индустрије “Никола Тесла” из Загреба су поставили семафоре код хотела “Палас”, на Кастеловом ћошку, код хотела “Босна” и код станице Народне милиције у Бојића хану. За грађевинске радове и набавку семафора утрошено је 27 милиона старих динара.

Иако је планирано да семафори буду постављени до средине јуна, “Глас” од 25. јула 1966. пише да је Бањалука напокон добила семафоре који су свима добродошли, пјешацима да са више мира и сигурности пређу улицу, а возачи да пројуре раскрсницом.

Недуго по постављању грађани су примијетили недостатке семафора, јер је успорен саобраћај. Семафори су радили нон-стоп, од јутра до сутра, односно и ноћу, кад је саобраћај слаб. Бањалучани су тражили да семафори раде до 21 час, а послије тога да гори само жуто свјетло - знак упозорења. Гужве на раскрсницама узроковали су и чести нестанци струје.

Синхронизација отварања и затварања пролаза није одговарала ни пјешацима ни возачима због бициклиста. Семафори су регулисани према њиховој брзини па се тражило да се бициклисти уклоне са главне улице и да користе улице Ивице Мажара (данас Војводе Момчила), Николе Тесле и Штросмајерову (данас Грчка), али жељезничка рампа код хотела “Босне” није дозволила да се приједлог усвоји. Између шест и седам часова у овом дијелу Бањалуке био је затворен друмски саобраћај због примања и отпремања возова и вршења станичног маневра па би на рампи долазило до нежељених гужви. Да не би закаснили на посао, десетак хиљада радника бициклиста морало би често прелазити пругу кад је забрањено. Исто то би се догађало и између 15 и 16 часова, кад се радници враћају с посла. Измјештање бициклистичких стаза одгођено је до измјештања жељезничке станице.

Навикавање

Грађани се нису лако навикли на семафоре. Пјешаци су прелазили преко “зебри” и кад је црвено свјетло, а и возачи су почесто игнорисали постојање семафора, поготово ако се у близини не налази саобраћајни полицајац. Тадашњи “Глас” пише:

“Власници моторних возила и возачи који живе од волана најсрећнији су кад семафор на Малти не ради. Наизглед чудно, јер се зна да у читавом свијету семафори регулишу саобраћај и чине га сигурнијим. Овдје то није случај. Када семафор не ради, саобраћајци са лакоћом регулишу саобраћај па чак и без саобраћајца, саобраћај се одвија несметано и без опасности. Семафори немају осјећаја за дуго чекање читаве колоне возила у главном правцу па се догађа да десетине возила чекају да истекне вријеме на црвеном сигналу, док из правца са зеленим свјетлом нема ниједног возила. Зачудо да ни људи немају рефлекса да скрате муке возачке и ћуди аутоматизације”.

До средине октобра 1969. на раскршћу улица Маршала Тита и Шоше Мажара (данас Браће Мажар и мајке Марије), као и на раскршћу улица Касима Хаџића (данас Цара Лазара), Мирка Ковачевића и Браће и сестара Капор (данас Царице Милице), на подручју Мејдана (Обилићево), биле су завршене све предвиђене припреме за монтажу семафора, само се чекала испорука тих сигналних уређаја. Саобраћајни одсјек СУП-а у Бањалуци није дао сагласност да се постави семафор на углу улица Иве Мажара и Шоше Мажара. Пошто на овом раскршћу нису долазили у обзир ни тзв. конзолни семафори (инсталисани на ступовима), Општински секретаријат за комуналне послове препоручио је да се као замјена за семафоре поставе искривљена путна огледала. Нема података да ли су ови семафори до земљотреса постављени, али је познато да су послије земљотреса бањалучки семафори прорадили почетком марта 1970. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.