Трагична судбина Коштане: Oд славе до заборава

Чувена јунакиња писца Боре Станковића, правог имена Малика Еминовић, позне године дочекала је као убога старица у трошној кући на периферији Врањске Бање. Наш лист је о томе писао у броју од 6. априла 1941. године, али се тај примјерак новина ријетко може наћи због бомбардовања Београда и напада Њемачке на Југославију.

Китили су је и даривали дукатима, парама и златом обасипали. Чинили су то краљеви, богати трговци, хаџије, чорбаџије, мераклије, аге и бегови. Њу, дјевојку по имену Малика Еминовић.

Под тим именом мало ко ју је знао. Али кад се изговори Коштана, јунакиња чувеног дјела Боре Станковића, нема ко за њу није чуо. Пјевала је по врањанским меанама и кафанама других вароши. Богаташи, хаџије и чорбаџије су у кафанама због њене пјесме и њиховог дертa силно богатство остављали. Трговац те нове бранше био је и стари богаташ Митке, други главни јунак Станковићевог романа, коме је Коштана највише пјевала и новац односила.

Коштану не треба схватити као заводницу, јер она то никад није ни била. Упамћена је као чедна, млада, витка, раздрагана од младости. Освајала је све редом, а нарочито Миткета. Нажалост, дукате, злато и паре није умијела да сачува. Док су трајали глас и слава, трајао је и лијеп живот. А онда је дошла старост коју је дочекала у беди и сиромаштву, у старој, оронулој, прљавој кућици, у циганској махали Врањске Бање. У таквој кућици, коју је од осталог дијела бање одвајао омањи брежуљак, пронашао ју је репортер „Политике”, објављујући свој запис у броју од 6. априла 1941. године.

И краљеви вољели дерт

Тај број наших новина теже се може наћи, јер је тог дана Њемачка напала Југославију и бомбардован је Београд. Траг о Коштани ипак је остао у времену, захваљујући новинару „Политике” Р. Стојиљковићу који ју је посјетио у њеној чатмари, запажајући да, са својим мужем Максутом, некада чувена пјевачица и играчица живи у крајњој беди.

„То је она Циганка за којом је цијело Врање лудовало, и заносом младости, уз даире, тражило њену пјесму, њено бијело грло”, писао је репортер. „Од њене љепоте очи су заслепљивале, водећи људе у пропаст, па не чуди што су младе Врањанке на њу биле бијесне и љубоморне, тражећи да се протјера из вароши.”

Вријеме њене младости и пјесме увијек је доносило дерт, а она као да није била свјесна колико је доприносила да се распојасани богаташи веселе до зоре, уживајући у њеној игри, шалварама, даирима...

– Ех, кад се тога само сјетим – дубоко је уздахнула, поправљајући зејтињаву шамију, којом је прекрила главу и дио лица. – Дође у Врање, истовремено да би обишао и границу код Ристовца, краљ Милан. Позову ме да му пјевам, и кажу да воли пјесму „Славуј пиле, не пој рано”. Пустим глас, ударајући у даире. Пажљиво је слушао, а на крају ме је наградио пуном шаком златника. Пјевала сам и краљу Петру и другим великанима. Пара је било колико ти душа жели. Вољели су пјесме „Шано, душо”, „Стојанке, бијела Врањанке”, „На крај села”.

Не воли новинаре, као што није вољела ни Бору Станковића, јер од тога што ју је „турио у књиге никакве вајде није имала”. Чак га је једном и тужила. Узалуд, чаршија ју је само исмијавала. Вољела је своје чорбаџијско Врање, жалећи што је младост брзо прошла, а вратити се неће. Кивна је на новинаре „што о њој пишу и разносе је кроз цио свијет, а она то није заслужила, јер никоме зла није учинила”.

– Била сам млада, лијепа, витка. То није ни Бора погријешија кад је писуваја. Моја пјесма бјеше чувена – као да је, пред репортером, отворила душу. – Нема човјека у Врању коме о Божићу или Ускрсу нисам пјевала и паре узимала. Трипут сам се на дан облачила: хаљина, јелече, па на крају шалваре.

Топчидерски платан свједок времена

Жељна је цигарете и којег динара. Какав парадокс живота: кроз те прсте некад су клизили дукати и мноштво новчаница. Сабесједнику се учинило као да је пожељела да поново затресе даире. Не вриједи, не може. Њеним бићем сада господари старост и бједа. Своју старачку душу угрије једино кад се домогне ракије, иако је Максут грди што пије. У њеним очима неки чудан сјај. Као да госту незнанцу, али и свом животном сапутнику жели да каже: – Не дирај ме, још ми је то остало...

Пред репортером је сада стајала једна друга Коштана. Бака смежураног лица, донекле и измијењене физиономије. На том лицу као да је стало цијело једно доба, а прије свега њено старо Врање, које је отишло у прошлост.

Не жели да говори о прогону из вароши, насилној удаји, Бори и о још неким личностима из доба њене пјесме и игре. Одбија да прича и о даирима пуним дуката.

Од славе само успомене

Репортер даље описује да тог априла 1941. године Коштана није имала од чега да живи. Притисли су је довијање, сиромаштво и просјачење. Њена кућица је трошна и прљава, чији прави изглед крију гране старих бањских кестенова. Око куће је коров, разни отпаци, самоћа, сиромаштво. Ето шта је славна и од мераклија тражена Коштана доживјела, док се у исто вријеме њен живот и младост приказују на разним позорницама. Она од тога нема ништа, сем успомена на своју славу. Максут је видно болестан и тешко се креће бањским улицама, наравно без пребијене паре.

Ништа од тог силног новца и дуката није остало. Само је остало сјећање на бекријање по врањанским кафанама, уз распојасане газде, трговце и пустахије, који су новац трошили немилице. Пушила је много и увијек. И тог дана, кад ју је посјетио репортер „Политике”, палила је једну за другом цигарету. Хтио је новинар на крају и да је фотографише. У почетку је одбијала, говорећи: – Стара сам, срамота ме... Да сам млада и лијепа, ако ће ме сликаш, а овако не.
Ипак је пристала, позирајући тихо и мирно. Репортер јој је оставио цигарете и коју новчаницу. У знак захвалности што га је угостила у том убогом дому.

Текст у „Политици” од 6. априла 1941. био је међу посљедњима о Коштанининој судбини. О њој се, касније, ријетко шта чуло. Умрла је 1948. године. Према неким сазнањима, имала је 73 године, али податак није поуздан.

ИМЕ ДОБИЛА ПО КЕСТЕНУ
Кад је почела да пјева и игра по кафанама и на теферичима, Малику су Врањанци прекрстили у Коштану. Учиниле су то мераклије и севдалије, а све је имало оправдано значење, јер је „коштaн” у Врању кестен, онај чврст, једар. Цијела њена спољашност је личила на младо, витко и високо кестеново стабло, познато и омиљено у овом крају. Зато јој је и Бора у својој драми дао такво име.

ДРАМУ ПРЕПРАВЉАО ВИШЕ ПУТА
У Коштанинино „златно доба” Врање је имало већи број богатих трговаца који су много вољели кафану, пјесму, дерт, богату трпезу. У кафанама су прилично трошили, али су и зарађивали, извозећи у Грчку и Турску кудељу и „покровце”, ручно рађене поњаве, прекриваче. Бора Станковић је своје дјело написао кад је имао око 24 године, али га је више пута преправљао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.