Односи Србије и Црне Горе у 20. вијеку (2): Зло се трпи од страха горега

Формирањем нове државе Краљевине СХС, разне државне, регионалне, националне и вјерске заједнице су под тај заједнички кров унијеле различите наде, фрустрације, сумње, побједничке еуфорије, али и старе антагонизме из прошлости. Многи су у минулим ратовима били на супротним странама и крваво се сукобљавали, док су једни високо дизали барјак побједе и славе, други су носили печат губитника, али и издајника.

Све је то био велики изазов за оне који су прегнули да граде ту државу, вјерујући да она има шансу само као централистички уређена, бар за неко вријеме. Насупрот њима, оне политичке снаге (домаће и стране) које су биле против њеног стварања, инсистирали су на федерализацији (за почетак), дајући замах центрифугалним силама које су реално слабиле нову државу и пријетиле њеној дисолуцији, што ће се крајем 20. вијека и десити у крвавом сукобу.

Срби, као најбројнији народ у Краљевини СХС, са најдужом државотворном традицијом у новијој историји и већ одавно формираним државама Србијом и Црном Гором, су углавном били задовољни чињеницом да су се сви српски етнички простори нашли у једном државно-правном оквиру под српском круном. Наивно су вјеровали да и други Југословени већински дијеле исти ентузијазам и поштују српске ратне жртве. Изузетак је међу њима чинила једна мала политичка групација из Црне Горе, која је инсистирала на очувању црногорске државности. Они ће временом истицати и своју етничку посебност, за шта ће добити подршку разних домаћих и страних политичких фактора, који су деценијама, а и вијековима, били супротстављени интересима српског народа. Та вјештачки произведена нација ће се упорно издвајати из јединственог српског корпуса, да би се крајем 20. вијека и политички окренула против дојучерашњих сународника. Како се дотјерало дотле, можда ће дио одговора пружити неке чињенице из овог текста, које сликају српско-црногорске односе у посљедњих стотињак година.

МИЛИОНСКИ ГУБИЦИ

Србија је у нову државу ушла тешко осакаћена милионским људским губицима, потпуно опљачкана током окупације, са уништеним сточним фондом у попаљеним селима. Пашић и други политички лидери су имали тежак задатак да земљу поврате у нормалан живот, а одмах их дочека и скоро нерјешив проблем: како страначке рогове "троименог народа" савити у заједничку државну врећу. Политички Загреб, импрегниран деценијском антисрпском пропагандом Беча и клерикалних кругова, тешко се као ратни губитник мирио са уласком у заједницу са већинским Србима. Франковци и остали хрватски шовинисти стално су гурали клипље у точкове нове краљевине.

Никола Пашић

Поред тога, потпомогнуте италијанским тајним службама, 1919. букнуше оружане побуне на Косову и Метохији, али на жалост и у братској Црној Гори. Шиптари дижу побуну у Дреници, изводећи низ терористичких акција против државе, али и српских цивила. Дио присталица свргнутог краља Николе, тзв. зеленаши, послије пропале "божићне побуне" због губитка државне самосталности Црне Горе још годинама ће водити терористичку борбу против бјелаша и државних органа. Они временом схватише да су без подршке са вана остали на слијепом колосијеку, па постепено полажу оружје и траже и добијају амнестију од краља Александра.

• Односи Србије и Црне Горе у 20. вијеку: Опструкције уједињења бациле сјену на заједничке побједе

Но то није значило и одустајање од својих политичких идеја, па ће дјеловати у Федералистичкој странци Црне Горе. Они ће са око 25 одсто подршке црногорског бирачког тијела тражити засебну административну јединицу, што ће временом нагињати ка сепаратизму. Руку им одмах пружише неке хрватске и словеначке странке, ударајући на сва звона тобожњу угроженост од стране српске хегемоније. Беч, Пешта и Рим су из сјенке водили тај процес у функцији спречавања снажнијег политичког и другог повезивања Срба на њиховим сада обједињеним етничким просторима. План је диктирао стално и на сваком мјесту уношење политичког раздора и продубљивање регионалних културних разлика међу Србима, како би се српски корпус фрагментирао и на крају довео у стање унутрашњег сукобљавања.

У духу тог плана, одмах послије Великог рата започе пропагандно дјеловање. Хрватски историчар др Иво Пилар је у Бечу 1918. на њемачком језику издао дјело под називом "Јужнословенско питање и свјетски рат". Превод ће у Загребу објавити усташе 1943, а њихови сљедбеници наново "тискати" деведесетих година. Пилар пише да су Црногорци потомци некаквих "црвених Хрвата", а сама Дукља је била дио те "Црвене Хрватске". Сличне псеудоисторијске небулозе су заступали хрватски ултранационалисти и утемељивачи усташке србомрзачке идеологије Анте Старчевић, Јосип Франк и Милан Шуфлај. Старчевић је тврдио: "Од Триглава до Солуна живи само један народ - хрватски", а Шуфлај скромно износио да је хрватсво синоним за све што је лијепо и добро створио европски запад.

Управо они су били "научни" узори црногорском усташи Савићу Марковићу Штедимлији за његове квази-историјске тезе. Он пише како су ти "Црвени Хрвати", преци данашњих Црногораца, били дио западног културног идентитета, али су присилом Византије прихватили српско име. Он, уз друге бисере, вели: "Преци данашњих Црногораца дошли су у своју земљу као Хрвати и под тим именом живјели неколико вјекова". Штедимлија 1937. у Загребу објављује брошуру "Основи црногорског национализма" са поглављима: "Црвена Хрватска и њени културни трагови"; "Претапања имена Црвена Хрватска у Црна Гора", итд.

Кад се покушава доказати нешто потпуно немогуће, тад се мора много и дебело лагати, јер Црна Гора је била највећи баштиник великог српског епског насљеђа и косовског култа, а нарочито култа Милоша Обилића. У Црној Гори се задуго говорило да су они последњи неосвојени дио Душановог царства.

Штедимлија у личности Секуле Дрљевића види црногорског Старчевића, оног што је киптио мржњом према Србима: "Срби су смеће, нижа раса, ту пасмину треба истријебити и то сјекиром по глави". Речени Секула Дрљевић се сматра оцем црногорског национализма. Политичку каријеру је започео као зеленаш и федералиста, а окончао као заклети усташа и Павелићев близак пријатељ. На крају је склизнуо у најсрамнију издају, носећи на рукама крв хиљада својих сународника, јер је Ђуришићеве четнике у повлачењу ка западу 1945. "на вјеру" предао усташама, који их свирепо звјерски побише. Тај врли Црногорац је тврдио да су Црногорци засебна нација која потиче од Илира, док је Србе називао Власима.

НИЗ НЕБУЛОЗА

О таквим ранијим небулозама свједочи и професор Милорад Екмечић, износећи податак да је црногорска влада у избјеглиштву у марту 1920. Лиги народа упутила меморандум са тврдњом да су Црногорци као посебна нација настали асимилацијом досељеника и старих Илира, да им се и језик разликује од српског, те да су у средњем вијеку имали моћну државу Зету. Елем није тачна тврдња да Штедимлији припада "слава" да је први почео Црногорце називати посебном нацијом у односу на Србе. Он је током рата био близак сарадник поглавника Анте Павелића, кликћући: "Данас у Црној Гори, као и у Хрватској, куца једно срце и живи један јединствен дух". Заслужан је, између осталог, и за формирање "хрватске православне цркве". Црвена армија га хапси у Аустрији, гдје се скривао са усташама и послије затварања у Совјетском Савезу предат је Југославији на њено инсистирање. Испашће да су га Брозови комунисти тако спасили јер је његово суђење била чиста фарса и послије кратког затвора његов стари познаник Мирослав Крлежа га ухљебљује у свом Лексикографском заводу. Када је умро 1971. сва штампа усташке емиграције је објавила "приопћења сућути".

Мит о великосрпској политици Београда, као и потреби дробљења српског народног ткива, створила је Аустроугарска монархија, а каснији настављачи те политике биће хрватске усташе и италијански фашисти, с циљем стварање и засебне црногорске нације. Међутим, годинама је скривано од јавности да је и Коминтерна заједно са КПЈ имала подударне ставове о Црногорцима и тезу да је Југославија великосрпска версајска творевина "тамница народа", коју треба разорити. На трећем конгресу КПЈ у Бечу 1926. у резолуцији се помиње црногорска нација, као и на сљедећем 4. конгресу југословенских комуниста у Дрездену 1928. У тим документима се подстичу и сви сепаратистички покрети који би довели до растакања Југославије и формирања независних држава Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније. Даље се каже да је ослобађање албанског народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак. На 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу, међу пет југословенских нација су наведени и Црногорци.

Одмах по окупацији 12. јула 1941. италијански фашисти прогласише "независну Црну Гору", са црногорском нацијом и црногорским језиком. Десна рука су им били зеленаши - федералисти, који ће пропашћу Италије, по тврдњи Јова Капичића, масовно прилазити комунистима који су обећали обнову црногорске државе.

Током изузетно крвавог грађанског рата у Црној Гори, комунисти наставише претходну националну политику. Ђилас, водећи партијски идеолог, у београдској Борби 1. маја 1945. објављује текст "О црногорском националном питању", којим потврђује Црногорце као засебну нацију. Пошто се партија у рату сурово обрачунала са својим неистомишљеницима, гласног противљења није било.

Милован Ђилас

На 5. конгресу КПЈ 1948. Броз је изнио тезу да је српска војска 1918. окупирала Црну Гору и друге дијелове Југославије да би великосрпској буржоазији обезбиједила владајући положај. Он је тако посијао додатно сјеме раздора које је брзо проклијало, посебно у Црној Гори и Хрватској, гдје је та флоскула постала „свето писмо“ тамошњих "другова". Први човјек црногорских комуниста Блажо Јовановић ту мантру је врло често понављао. Не бјеше мало ни аутошовиниста у самој Србији, који су се тако удворнички радо бацали блатом на своју мученичку војску, која је уз невиђене напоре и жртве од 1914. до 1918. ослободила поробљену браћу, али и њихове сусједе. Што се тиче омиљене крилатице комуниста о владању државом "велико-српске буржоазије", то је прилично глупа лаж, у Југославији су власт вршиле политичке странке са простора цијеле Краљевине на основу проведених демократских избора.

Пошто је декретом успостављена црногорска нација, етнички инжењеринг је могао отпочети. Први посљератни попис становништва у Народној Републици Црној Гори 1948. био је чиста фарса, грађанима се упорно сугерисало да се национално уписују као Црногорци, јер "то је исто ко Срби", тумачено је. Тако се тек 1,78 одсто грађана уписало као Срби док је у свим предратним пописима број Срба прелазио 90 одсто. Пописни материјал је брже-боље, уништен.

ЈАЧАЊЕ СРБОФОБИЈЕ

Сљедбеници Блажа Јовановића, Ђоко Пајковић и Вељко Милатовић, били су још загриженији србофоби. Овај други је био врло близак десном крилу хрватских комуниста, са симпатијама за франковце и Маспок. Он даје вјетар у леђа разним црногорским ауторима, који су наратив о идентитету Црногораца преузимали од хрватских праваша и Савића Марковића Штедимлије, бестидно посежући за историјским фалсификатима. Они су српство приказивали као наметнути баласт Црној Гори, док се све чешће писало о средњовјековној Дукљи и некаквим етничким везама Хрвата и Албанаца са Црногорцима. Партија је све јаче наступала у том правцу, па су многи попут Владимира Бакарића већ говорили и о црногорском језику. У предвечерје Маспока у Загребу је '71. настала једна организација Црногораца који су задрто порицали сваку етничку везу са Србима, које су успут отворено презирали. Црногорска академија наука је личила на испоставу хрватске ЈАЗУ, док се повећавао број младих Црногораца који студирају у Загребу. Све то бијаше покушај кроатизације Црне Горе.

Стратегија расрбљавања и етничке конверзије Црногораца могла је дати видније резултате само дугорочним дјеловањем, уз наметање силом у тоталитарном систему власти, а комунистичко једноумље је имало и батину и вријеме. Разне брошуре, прогласи и реферати комунистичких перјаница врвјели су од осуде великосрпског хегемонизма. Ширењем историјских заблуда и неистина убијана је народна душа и наметан нови културни и духовни идентитет путем образовања, науке, културе, умјетности, па и спорта. Генерације црногорских Срба су стасавале уз искривљену слику о свом поријеклу и националној историји, што је био пут удаљавања од српског идентитета, који је успут жигосан као четништво и великосрпство. Све је то смишљено усмјеравано ка кидању етничких веза између Црне Горе и Србије, с намјером да се оне на крају потпуно побришу.

Истини за вољу Ђилас је падом с власти "ревидирао" свој став о црногорској нацији, изјавивши да је то био "идеолошки партијски изум". Но штета је већ била направљена и злоћудни процес националне конверзије већ бјеше узео маха, али на срећу није и окончана. Још је доста Црногораца имало јасно очувану колективну свијест и осјећање да имају заједничко поријекло, језик, религију, писмо и историјско памћење са свим осталим Србима. Добар дио Црногораца је остао у некој идентитетској двојности, што се појављивало још за књаза Николе, који је тврдио да су Црногорци Срби, али их је уздизао као неке "надсрбе", много боље од осталих Срба, па је уз српство наглашавао и црногорство.

Када су осамдесетих година поражене снаге из Другог свјетског рата поново дигле главу, гурајући ревизију историје, Срби зачас постадоше њихове старе муштерије. Снажно финансирани извана нагло букнуше тињајући сепаратизми у Југославији. Срби су се споро и тешко будили из лажног сна о братству и јединству, схватајући да су скоро заборавили оно што се никако није смјело заборавити, па се почеше присјећати ко их је и зашто у 20. вијеку клао и прогонио. Упркос тешком насљеђу претходног система, Црногорци се током сукоба деведесетих на челу са својим руководством нађоше на "својој" српској страни, заједно са свим осталим Србима.

Међутим, западни центри моћи су наставили стезати обруч око Срба сматрајући да они нису довољно исцјепкани и разједињени новонасталим државама на тлу Југославије, те да и Црна Гора заједно са Косовом "морају" напустити скраћену Југославију. Руководство у Подгорици, заједно са старим антисрпским снагама, поче се корак по корак одвајати од Београда, што ће Црну Гору учинити врло лаким плијеном западним непријатељима.

Коначно, 21. маја 2006. Црна Гора се на (неки кажу покраденом) референдуму, са 55,5 одсто гласова "за" одијелила од Србије. Без обзира што су превагу за одвајање донијели Бошњаци, Муслимани Шиптари и Хрвати, Београд са невјерицом спозна непријатну истину да су многа "браћа" окренула ћурак наопако, као посљедица дуго вођених разорних процеса, диктираних из Беча, Рима, Пеште, Берлина, Загреба и коначно из саме Црне Горе, на које засад намјерава у будућности ставити тачку.

Црногорски ултранационалисти за највећег противника прогласише Београд и Српску православну цркву, мада је Србија за Црногорце одувијек била обећана земља, гдје су се масовно школовали и професионално афирмисали. Уз јаку политичку заступљеност по тзв. националном кључу, са чврстим породичним, завичајним и племенским везама брзо су градили завидне каријере и лако се пели у хијерархији моћи. У вријеме Југославије причао се виц да, кад се у Београду упознају два Црногорца, одмах један другог питају: "Чоче, а ђе руководиш". Но неки од њих и поред тога у сред Београда су пљували по Србији, а то им се толерише и данас-даниле.

Неким Црногорцима Загреб, Сарајево и Приштина постадоше дражи и пречи од тог Београда или Бањалуке. Пређен је дуг пут од Николиних "надсрба" до Милових "несрба". Та чињеница је највећи апсурд нове црногорске политике, јер им нови пријатељи и савезници не дају никакве привилегије, већ су неријетко изложени уцјенама, понижењима и презиру. Брисел (читај Њемачка) им је већ ставила до знања да ће се њима управљати преко Загреба када су у питању евроатлантске интеграције.

По диктату савана, Подгорица стално и немилице баца љуто сјеме раздора, подстичу се и подгријавају анимозитети, не само против руководства Србије, већ се то преноси и на њене грађане, па тако и на Црногорце у Србији. Галами се да постоји некаква угроженост од стране Србије, као тобожње опасности за црногорску независност.

ОСТАЈЕ НАДА

И Српска православна црква, која је по основу свог историјског српског статуса, већ дуго је изложена великим притисцима, но то је једна комплексна и широка тема која захтијева посебно разматрање.

На дјелу је реинтерпретација историјских догађаја, па се рецимо истиче да су Црногорци на Мојковцу спасили Српску војску, да би се она 1918. вратила и окупирала Црну Гору. Тако је својом резолуцијом парламент Црне Горе поништио одлуке Подгоричке скупштине о уједињењу са Србијом из 1918, називајући српску војску окупаторима.

За разлику од Црне Горе, Србија никад није тражила пречу браћу и савезнике од Црногораца и дуго је попуштала и толерисала све те срамне акте Подгорице, да се не би "долијевало уље на ватру". "Зло се трпи од страха горега" (Његош). Србија није водила харангу против црногорског режима ни када у октобру 2008. признаше лажну државу Косово, што јој је био управо "нож у леђа", по оној старој: "Ко те то тако грдно рани? Брат. Па зато је тако дубоко". Мимо већинске воље својих грађана, Црна Гора ће ући и у НАТО.

Однос црногорских сепаратиста према Србима у Црној Гори посебно је опасан и деликатан, они су изложени великим притисцима и сегрегацији. Напада се њихово име, језик и црква и улаже много више енергије у проналажењу разлога за сукобе, него што постоји воља за превазилажење и смиривања таквог стања. Данас у Црној Гори имамо случај да су њени становници од истих предака постали припадници различитих нација. Често се чланови исте породице, па чак и укућани, различито национално изјашњавају, говоре истим српским језиком којег различито називају. То су релације у којима се данас налази подијељено црногорско друштво.

Надати се у Бога и памет да ће већина Црногораца поново стати под једну српску заставу, јер ће их најпослије и непријатељи наши заједнички на то натјерати једног дана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.