Историја
Фото: Агенције
БЕОГРАД – Први свјетски рат почео је на данашњи дан, 28. јула 1914. године нападом Аустроугарске на Србију.
Званични Беч, који је у дужем периоду претходно тражио изговор за напад на Србију, искористио је прилику која се указала погибијом надвојводе Франца Фердинанда, престолонасљедника Двојне монархије, и војвоткиње Софије, његове супруге, мјесец дана раније – 28. јуна, на Видовдан, у Сарајеву.
Атентат који су извршили припадници Младе Босне, односно Гаврило Принцип, послужио је као изговор за напад.
Србији је објава рата достављена отвореним телеграмом.
Након што је Аустроугарска објавила рат Србији, Русија наређује општу мобилизацију. Већ 1. августа 1914. године Њемачка објављује рат Русији, а два дана касније и Француској.
Убрзо Велика Британија објављује рат Њемачкој и већ до краја августа ратни пожар је увелико горио.
Србија се припремала за рат
Претходно, 25. јула, пошто је постало јасно да се напад очекује, из Београда, престонице која се тада налазила на самој граници, централна државна тијела Краљевине Србије измјештена су дубље у унутрашњост земље.
Влада и Скупштина премјештене су у Ниш, а Врховна војна команда у Крагујевац.
Никола Пашић, предсједавајући Савјета министара, након што је примио телеграм с објавом рата, са балкона Окружног начелства у Нишу обратио се окупљеним грађанима и новинарима, саопштавајући да је земља у рату.
Ратна дејства Аустроугарска је започела исте ноћи артиљеријским нападом са војног брода „Бодрог“, а према појединим свједочењима и раније, као код Великог Градишта.
Беч очекивао брзу побједу
Аустроугарска је у тај рат ушла готово са одушевљењем. У врховима Двојне монархије, официрском кору, политичким елитама, али и у јавности, владало је увјерење да ће Србија бити лако поражена.
Очекиван је брз и побједнички рат, чији би исход био не само покоравање Србије, већ и слом српског, односно југословенског покрета унутар Двојне монархије.
С друге стране, у Србији, која је управо прошла кроз два балканска рата – против Турске и Бугарске 1912/1913. године – осјећала се, поред побједничког одушевљења, и тешка исцрпљеност.
Србија је из тих ратова изашла овјенчана славом, побједом и територијалним проширењем, али је било очигледно да су јој потребне године опоравка.
Уосталом, увјерење да је Србија преслаба за озбиљан отпор таквој сили каква је била Аустроугарска владало је тада широм Европе, не само у Бечу и Берлину.
Ултиматум који је водио ка рату
Србија је тим текстом оптужена за подривачке активности против Аустроугарске.
Поред осталог, оптуживана је да су у Србији атентатори наоружавани, обучавани, а затим илегално пребачени на простор Аустроугарске.
Припадници Младе Босне, из чијег окриља су били атентатори, били су противници Аустроугарске како из политичких, тако и из социјалних разлога.
Управа Двојне монархије у БиХ не само да није реформисала социјалне односе, већ је, напротив, упорно поштовала феудално насљеђе Турске, подразумијевајући повлашћени статус беговата.
Истовремено, младобосанци су себе сматрали југословенским националистима, били пуни одушевљења за српске побједе, иако су међу њима били припадници све три вјерске и националне групе Босне и Херцеговине.
Истрага након атентата
Истрага спроведена у Сарајеву након атентата довела је до сазнања да су Грабеж, Чабриновић и Гаврило Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су донијели оружје, као и да су имали помоћ појединаца из државног апарата Србије.
Било је несумњиво да је ултиматум, за који је барон Гизл нагласио да се одговор очекује најкасније у року од 48 часова, био обликован тако да Београду буде неприхватљив, иако је било јасно да власти Краљевине Србије нису имале никакве везе са атентатом.
Српске власти, суочене са перспективом рата са несразмјерно јачом Аустроугарском, настојећи да избјегну најгоре, прихватиле су све захтјеве званичног Беча, осим учешћа органа Двојне монархије у истрази, односно процесима на тлу Србије.
Све вријеме је наглашавано жаљење због трагичних догађаја у Сарајеву, а неодговорност атентатора строго је осуђивана.
Мајор Војислав Танкосић је ухапшен, а у току је била потрага за Миланом Цигановићем.
Одговор на ултиматум, у крајње помирљивој форми, уобличили су Никола Пашић и Стојан Протић, а достављен је у посланство Аустроугарске у Београду неколико минута прије 18.00 часова 25. јула.
Барон Гизл је претходно већ напустио Београд.
Први напади и Церска битка
Аустроугарске формације инвазију су започеле 12. августа нападом преко Дрине.
Аустријска Пета и Шеста армија продрле су тада из Босне у Србију.
На простору Срема и Баната налазила се Аустроугарска Друга армија, одакле су вршене углавном акције заваравања како би се скренула пажња са главног правца удара преко Дрине.
Паралелно су трајала масовна артиљеријска дејства по Београду, Шапцу и другим мјестима дуж граничног појаса.
Оскар Поћорек, артиљеријски генерал, врховни заповједник Балканске војске Аустроугарске и војни гувернер БиХ од 1911. године, командовао је инвазијом преко Дрине, опредијељен да што безобзирније потуче Србију.
Поред осталог, он је био организатор катастрофалног дочека високих гостију у Сарајеву на Видовдан.
У Сарајеву и другим дијеловима БиХ, убрзо након атентата, завладала је антисрпска хистерија уз погроме над Србима и њиховом имовином.
Поћорек је у Босни од локалног муслиманског становништва организовао посебне формације – шуцкорпусе, чија је улога била терор над Србима.
Више од 5.000 Срба тада је ухапшено, а 460 је убијено.
Након извјесног премишљања, српски Генералштаб је брзо схватио да удар са Дрине није заваравање, па је започела концентрација трупа на том правцу.
Током Церске битке Срби су потукли инвазиону Пету аустроугарску армију, која се у расулу повукла, да би крајем августа 1914. године трупе Двојне монархије биле у потпуности протјеране из Србије.
За успјешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу Степа Степановић добио је чин војводе.
Била је то прва велика побједа савезника у Првом свјетском рату.
Колубарска битка и побједе Србије
Наредна инвазија на Србију услиједила је 6. септембра.
Борбе на Дрини, чији је саставни дио била и Битка на Мачковом камену, претвориле су се у рововско позиционо ратовање.
Трећа Поћорекова офанзива почела је 16. новембра.
Након пада Ваљева и Београда, услиједила је противофанзива Срба у Колубарској бици, коју је осмислио и предводио Живојин Мишић.
До 16. децембра, осим заробљеника, ниједан војник Аустроугарске више се није налазио на територији Србије.
Побједа Срба била је потпуна, а Живојин Мишић награђен је чином војводе.
Успјеси Срба 1914. године запрепастили су и Беч и Берлин, али и савезнике.
Било је то тешко понижење за Аустроугарску, док је углед Србије драстично порастао.
Повлачење српске војске и пробој Солунског фронта
Након вишемјесечног затишја, у јесен 1915. године на Србију су удружено напале аустроњемачке трупе под командом фелдмаршала фон Макензена, а затим и Бугари с леђа.
Услиједило је трагично, али и херојско повлачење Срба преко планинских врлети од Косова до Јадрана.
Опоравак српске војске догодио се на Крфу и у залеђу Солуна, гдје је образован нови фронт, познат као Солунски, Македонски или Јужни фронт.
Крај рата
Први свјетски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих свјетских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза - окупљених око Тројне Антанте и Централних сила.
Силе Антанте су на почетку чиниле Србија, Црна Гора, Русија, Француска, Велика Британија, Италија, Јапан, Грчка, Румунија и САД.
Централне силе су прије почетка рата чиниле Њемачка, Аустроугарска и Италија, која је због лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен дио Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте.
Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска.
До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.
Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји, који се зове и Велики рат.
Слом Централних сила започео је пробојем Солунског фронта, који су извели Срби средином септембра 1918. године.
Убрзо је капитулирала прво Бугарска, затим Турска, па Аустроугарска почетком новембра.
Први свјетски рат окончан је потписивањем примирја са Њемачком 11. новембра 1918. године.
Посљедице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпјеле су и огромна разарања држава и привреда. Србија је у Првом свјетском рату изгубила 1,1 милион становника.
Рат је завршен потписивањем више мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Атланте потписале примирје са Њемачком 11. новембра 1918. године.
Директне посљедице Великог рата биле су распад Аустроугарске, Руског царства, османског царства и Њемачког царства и настанак нових држава у централној и источној Европи, као и успостављање Друштва народа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
