Није видио сина: Владимир са одсуства отишао у вјечну славу

БАЊАЛУКА – На данашњи дан, 31. августа 1994. године, у жестокој бици на Спахића главици живот је изгубио Владимир (Јована) Обрадовић, командир вода у чувеном 2. извиђачко-диверзантском одреду Војске Републике Српске, познатијем као „Орлови Грмеча“.

Његов одлазак у ову акцију био је записан у судбини. Након што се у јуну те године вјенчао са својом дјевојком Љиљаном, Обрадовић је због женидбе добио одсуство. Ипак, иако прије саме борбе на Спахића главици није био са јединицом, на дан кључне акције појавио се на зборном мјесту, вођен непоколебљивим војничким мотивом и осјећајем дужности према саборцима.

Храброст

Када је ударна група „Орлова“ пробила линију одбране снага Петог корпуса такозване Армије БиХ на Спахића главици, услиједило је брзо напредовање. Према свједочењу учесника ове историјске битке, тактички проблем се појавио на десном крилу. На том правцу наступала је јединица специјалне полиције која није успјела да оствари продор планираним темпом, због чега се линије напредовања нису благовремено поравнале.

Уочивши опасност, Обрадовић је радио-везом обавијестио команданта да иза линије одреда још увијек има непријатељских војника. Свјестан ризика, самоиницијативно је повео групу младих припадника војне полиције како би заштитио бок јединице. Убрзо су ступили у оштар окршај. У размјени ватре, Обрадовић је погођен са више метака.

Иако су „Орлови“ хитно притекли у помоћ и након жестоке борбе потпуно разбили непријатеља, за њиховог командира било је прекасно. На мјесту окршаја пронашли су беживотно тијело човјека који је својим војничким вјештинама, храброшћу и људским врлинама био истински узор цијелом одреду.

Од студента до елитног борца

Владимир Обрадовић је рођен 30. новембра 1963. године у Загребу, у породици официра Јована и мајке Смиљане, поријеклом из Лике. Породична прекоманда их 1970. године доводи у Бихаћ, гдје Владимир завршава основну и средњу школу као један од најбољих ученика генерације.

Свој интелектуални потенцијал потврђује и на Вишој економској школи у Бањалуци, коју 1984. године завршава као најбољи студент у генерацији, након чега наставља студије у Задру. Прије рата радио је као програмер у стамбеној задрузи у Бихаћу, а био је познат и као успјешан одбојкаш „Крајинаметала“, пасионирани риболовац, ловац и стријелац.

Ратни вихор га у априлу 1992. године затиче у Бихаћу, одакле прелази у Рипач и ступа у 15. бихаћку бригаду Другог крајишког корпуса ВРС. Крајем новембра исте године прикључује се Противтерористичко-диверзантском одреду, који ће касније понијети славно име „Орлови Грмеча“.

Насљеђе које живи

Иза хероја је остала прича о неизмјерној хрaбрости, али и велика породична трагедија спреплетена са надом. Његова супруга Љиља се, нажалост, породила као удовица 26. септембра 1994. године. На свијет је донијела сина који је понио часно очево име – Владимир.

За своје ратне заслуге, Владимир Обрадовић је још за живота одликован „Сребрном медалом за храброст“. Постхумно, 2023. године, додијељена му је и Повеља „Небеског видовданског витеза србског“ за изузетне заслуге и јунаштво у Одбрамбено-отаџбинском рату.

(Подаци кориштени у тексту дио су монографије "Орлови Грмеча", објављене поводом 30 година од формирања јединице)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.