Како је Делиград одбрањен од 55.000 Турака: Велика побједа Карађорђевих устаника

БЕОГРАД - Карађорђеви устаници су на данашњи дан 1806. године у Боју на Делиграду одлучно потукли турску војску и одбранили једно од кључних утврђења устаничке Србије.

На Делиграду, на улазу у Ђуниски теснац између Алексинца и Ражња, Срби су под вођством Карађорђа одбили напад бројнијих турских трупа и одбацили их према Нишу.

Делиград - брана према Нишу

Велика офанзива на Карађорђеву Србију, по налогу Високе порте, односно султана, припремана је већ извјесно вријеме, па је устаничко вођство одлучило да препријечи највјероватније правце турског надирања.

Карађорђе је Јакову Ненадовићу наложио да запријечи правац надирања из Босне, док је војвода Миленко Стојковић требало да онемогући удар од Видина, одакле су раније више пута продирале групе разбојника из окружења видинског узурпатора Османа Пазваноглуа.

Главни напад на Карађорђеву Србију очекиван је са југа, из правца Ниша, што је требало запријечити у Ђуниском теснацу. Тако је почетком 1806. године, по Карађорђевом налогу, започело утврђивање тог правца изградњом Делиграда.

Међу Карађорђевим устаницима тада се, срећним стицајем околности, нашао Вуча Жикић, односно Џикић, који је аустријски официрски чин капетана стекао током Кочине крајине, у вријеме Аустро-турског рата 1788–1791. године. Одлучан да помогне српским устаницима, напустио је сигуран живот у Срему, иако је тиме изгубио и аустријску пензију, а придружили су му се брат и унук.

Вуча Жикић добро је владао вјештином фортификације и његова стручност посебно је дошла до изражаја приликом изградње Делиграда, утврђења које се за Турке показало неосвојивим све до гушења Карађорђевог устанка 1813. године.

Утврђење је подигнуто на улазу у Ђуниски теснац, отприлике на средини пута између Алексинца и Ражња. Долина Мораве на том потезу била је траса древног Цариградског друма, још од римских времена, који је задржао велики значај и током турске окупације.

Девет шанчева и четири бастиона

Браћи Вучи и Јовану успјело је да стручно и великом брзином изграде утврђење. Првобитно је подигнут Барјактаревићев шанац, за посаду од два до три батаљона.

Укупно је обликовано девет шанчева, уз земљана утврђења, као и четири бастиона, при чему су утврђења организована тако да имају велика подземна складишта како би свако од њих могло самостално да опстане.

Свако утврђење било је снабдјевено не само муницијом, већ и храном и водом. Са Смедеревске тврђаве допремљена су четири топа, а подно утврђења направљени су дубоки опкопи са бројним препрекама.

Истовремено, на супротној, лијевој страни Мораве изграђено је утврђење названо Топољак.

На тај начин запријечен је правац надирања од Ниша, бар када је ријеч о главној и најпогоднијој траси.

Турска војска од 55.000 људи

Ибрахим Бушатли, скадарски паша, одређен је на Високој порти за заповједника напада на Србију, вјероватно и због чињенице да је претходно пријетио масовним походом на Карађорђеве устанике.

Уз њега се, осим доказане борбености и снаге којом је располагао, налазила и подршка турске румелијске, односно европске војске, што је, према процјенама Истанбула, требало да обезбиједи побједу.

С друге стране, видински узурпатор Пазваноглу, несумњиво поучен претходним искуствима, иако је имао налог да нападне Србе, избјегавао је учешће у походу. Слично се понио и тадашњи турски заповједник Неготина Реџеп-ага, што се за устанике показало као повољна околност.

Стога је са истока на Србе наступио једино Јусуф-паша, са приближно 4.000 људи. Војвода Миленко Стојковић га је потукао, након чега су се остаци његових снага разбјежали.

Ибрахим-паша Бушатли, који се крајем јуна покренуо из Ниша, располагао је са приближно 55.000 војника и 14 топова. Срба је на том потезу било укупно до 37.000.

Пошто су предња одјељења турске војске избила пред Делиград, 16. јула започеле су чарке. Током више седмица Ибрахим-паша је свакодневно нападао српска утврђења на Делиграду, настојећи да разлабави српску одбрану и отвори простор за продор према Београду.

Крајем јула, устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић, вративши се са Топљака, гдје је тукао Јусуф-пашу, испадом у турску позадину потукли су и помоћне снаге Шаит-паше, Ибрахим-пашине претходнице.

Средином августа Ибрахим-паша добија и значајна појачања из Румелије.

Истовремено, пошто је средином августа на Мишару у Мачви потукао Турке из Босне под вођством Сулејман-паше Скопљака, Карађорђе се запутио на Делиград, гдје доводи око 10.000 ратника и преузима команду.

Одлучујући напад 3. септембра

Пресудне борбе на Делиграду вођене су 3. септембра 1806. године, када се догодио масовни фронтални напад Турака.

Цјелодневна борба окончана је без турског успјеха.

Предвечер истог дана, Станоје Главаш је са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, преко Крушевца и Јастрепца, заузео Прокупље, чиме је угрожен и Ниш.

Пошто је о томе обавијештен, Ибрахим-паша се одлучује на повлачење према Нишу, што је значило да су Срби одбранили Делиград.

Услиједило је, на захтјев Турака, усаглашавање примирја у Лому. Делиград никада није пао, а Турци су га запосјели тек пошто је Карађорђев устанак, односно Први српски устанак, угушен у јесен 1813. године.

Неизмјерно заслужни капетан Вуча Жикић, односно Џикић, творац утврђеног Делиграда, страдао је у борби против Турака већ у априлу наредне, 1807. године.

Турски заповједник Ибрахим-паша Бушатли вратио се осрамоћен у Скадар, гдје је, у немирним приликама и све вријеме на ивици да буде оборен, умро 1810. године, са само 34 године.

У међуратном периоду, од 1930. до 1933. године, залагањем краља Александра Карађорђевића, на мјесту на којем се налазио главни шанац српских ратника на Делиграду подигнут је спомен-храм посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, као израз сјећања и поштовања српским ратницима палим за ослобођење од Карађорђевог устанка до 1918. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.