Крвави бијег из логора смрти: На данашњи дан почео пробој у Јасеновцу

На данашњи дан прије 81 годину посљедњи преживјели заточеници усташког концентрационог логора Јасеновац почели су пробој како би се спасили из те "фабрике смрти", највеће на југоистоку Европе.

Овај усташки логор био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, животне доби, социјалних, образовних и других профила, као и за антифашисте.

Најважније чињенице

• На данашњи дан 1945. године почео је пробој заточеника из Јасеновца
• У пробој је кренуло око 600 од укупно 1.073 преостала логораша у логору Циглана.
• Преживјело је највише 169 заточеника, док су остали убијени током бијега или убрзо након њега.
• Они који нису могли да учествују у пробоју – њих око 470 – побијени су.
• Пробој је био очајнички покушај спасавања од сигурне смрти, јер је усташка управа започела ликвидацију свих заточеника и уништавање доказа.
• Логор Јасеновац, често називан „балкански Аушвиц“, био је мјесто масовних злочина над Србима, Јеврејима, Ромима и антифашистима.
• Систем логора функционисао је од 1941. до 1945. године и био познат по бруталним методама убијања.
• Пробој 22. априла остао је симбол отпора, храбрости и борбе за голи живот.

У пробој кренуло око 600 логораша

У пробој је 22. априла 1945. године, кренуло око 600 од 1.073 колико је тада преостало логораша у логору Циглана у Јасеновцу.

Тог дана, или претходне вечери, пошто је постало несумњиво да их очекује неизбјежна смрт, један број логораша се одлучује на пробој. Од 600 колико је кренуло у пробој, преживјело их је највише 169.

Страдали су током пробоја, као и у набујалој Сави, још увијек хладној у то доба године, или су их усташке потјере стигле у близини логорског комплекса. Преосталих 470, који се нису осјећали способним да учествују у пробоју, побијени су сви до једног.

Предводник пробоја из Циглане био је Анте Бакотић, иначе заробљени партизан. Ни он међутим није успио да се дочепа слободе, погинуо је током бијега.

У дијелу логора Кожаре, група заточеника паралелно је планирала пробој, без икакве везе са групом из Циглане. Они су пробој започели истог дана, 22. априла, око 20. часова увече. Напали су логорску стражу, пресјекли жицу, чак и запалили  радионице и магацине.

Потјера усташа трајала је међутим током читаве ноћи. Преживјело их је од 176, односно 147 колико је кренуло у пробој, свега 11.

Већ сутрадан, 23. априла, логорска управа и посаде, комплетно усташко особље, напустили су комплекс логора Јасеновац.

Логораши су иначе и прије пробоја 22. априла 1945. спремали колективни бег. Током лета 1944. откривена је једна таква организација. Организатори су били заточени припадници НОП, и требало је да пробој услиједи паралелно са нападом партизанских јединица на Босанску Дубицу. Вјеровало се да би се усташе концентрисале на одбрану Дубице па би бијег из Јасеновца био олакшан. Усташе су, међутим, дознале шта се спрема па су услиједиле тешке репресалије и планирани бијег је онемогућен.

Систематска ликвидација

Прољећа 1945. марта и априла, спровођена је систематска ликвидација логора. Савезничка авијација бомбардовала је логорски комплекс у више наврата, и поједини објекти су уништени.

Управа, на чијем челу се налазио Вјекослав Макс Лубурић, заповједник тзв. усташке обране, наредила је затим да се побију сви заточеници, а логор минира, како би били уклоњени трагови систематског злочина.

Ликвидарни су заточеници, уништавана архивска грађа, сва докуметација, објекти, све оно што би могло бити сведочанство, показатељ, доказ, шта се на простору концентрационог логора догађало.

Док је један број усташког особља минирао објекте, други су палили бараке и докуметацију, остали су убијали заточенике, да не би било живих свједока.

Они који су посљедњем периоду пристизали у логор нису ни увођени него су одмах по приспијећу убијани, углавном на Сави.

„Балкански Аушвиц"

Хрватски усташки логор Јасеновац, неријетко је називан и "балкански Аушвиц". Био је то сабирни, радни, кажњенички и заробљенички логор.

Комплекс логора је обликован до фебруара 1942. Сачињавало га је пет главних и неколико мањих логора и низ стратишта, мјеста на којима су убијани заточеници. Били су то: Логор I Брочице, ЛогорII Крапје, Логор III Циглана, Логор IV Кожара, Логор V Стара Градишка, Логор VI Млака. Главна стратишта, мјеста масовних ликвидација, били су: Градина на супротној страни Саве, Јабланац, Уштице, Млака, кречана у Дубици, као и Граник на Сави. Цијели логорски ситем налазио се под командом усташке надзорне службе, њеног Уреда III.

Систем логора Јасеновац био је злогласан по варварским методама и великом броју жртава.

Јасеновачка фабрика смрти радила је од августа 1941. до априла 1945. пуних 1.337 дана. Ту су систематски одвођени цивили, нежељено становништво, пречесто сасвим мирни грађани који никакве везе ни са политиком ни са устаницима нису имали, али су припадали, по усташким назорима, етничким групама које је требало одстранити.

Био је то комплекс логора укупне површине око 240 км квадратних. Саставно дио су били и посебан женски логор Стара Градишка, логори за дјецу Сисак, Јастребарско, Горња Ријека. Мада је жена и деце било и у самом Јасеновцу.

За разлику од њемачког "индустријског" система убијсња гасним коморама, хрватске усташе убијале су својим рукама, почев од коришћења ватреног оружја, па до кама, маљева, сјекира, изгладњивањем, жеђу, и сваковрсним другим непојмљивим иживљавањима.

У процесу "прочишћења хрватске нације", српска дјеца су убијана, заједно са одраслима.

Током четири године, између априла 1941. и маја 1945. године, у усташкој НДХ убијено је 73.316 малишана. Током Другог свјетског рата, једино мјесто у цијелој Европи у којем су постојали специјални логори за дјецу била је Хрватска.

Само од децембра 1941. до априла 1942. године усташе су убиле 19.544 дјечака и дјевојчице српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније.

Убијани су, према свједочењима, на најстрашније начине и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладњелости, жеђи и смрзавања.

Многа дјеца убијена су у Јасеновцу и средином септембра 1942. године. Тијела дјеце довожена су са 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Слична судбина задесила је и 300 дјеце која су погубљена у Градини у октобру исте године.

Огроман број дјеце, око 12.000, спасен је од усташког погрома захваљујући Диани Будисављевић и десетинама племенитих људи који су јој помогли.

Логорска архива је два пута уништавана - почетком 1943. и у априлу 1945. године.

Земаљска комисија Хрватске, основана 1945. године, констатовала је у извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу да је број жртава између 500.000 и 700.000.

Њемачки генерали из Другог свјетског рата давали су веома различите податке о броју убијених Срба у НДХ, али заједничко им је то да сви помињу стотине хиљада страдалих.

Александер Лер је још 1943. године говорио о 400.000 убијених Срба, Лотар Рендули, њемачки генерал-пуковник, наводи да је убијено око "500.000 православаца", генерал Херман Нојбахер помиње "више од 750.000 убијених", а СС генерал Ернст Фик - 600.000.

Након Другог свјетског рата, у намјери да изједначе жртве и заслуге за ослобођење земље, комунистичке власти чиниле су све да се Јасеновац помиње што мање.

О највећем стратишту у НДХ у бившој Југославији нису снимани филмови нити рађени серијали, а лидер комуниста Јосип Броз Тито никада није отишао у Јасеновац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.