Јубилеј представе “Истина (не) боли” у Народном позоришту Републике Српске

Једна од таквих представа, која ће свој јубилеј, 50. извођење, обиљежити сутра навече на сцени “Петар Кочић” у Народном позоришту Републике Српске је “Истина (не) боли”. Свој живот живи од 15. децембра 2015. године, растући сваким новим извођењем заједно са својом причом коју оживљава на сцени, са глумцима и публиком.

Јубиларно извођење овог комада, рађеног по тексту радног наслова “Код вечите славине”, ауторке Јелене Којовић Тепић, а у режији Игора Тешића, почеће сутра у 20.30 часова.

Говорећи о јубилеју, ауторка, новинарка и књижевница Јелена Којовић Тепић забиљежила је да дуговјечност једне позоришне представе засиви од неколико фактора, како су јој причали пријатељи глумци.

- Поред оних очекиваних, доброг текста, добре режије и глумачке игре и, наравно, добре публике, постоји и оно “нешто”, назовимо га икс фактором, који се деси или не деси. Педесето играње неке представе доказ да се десио икс фактор. Као неко ко није одлучан да успије на позоришној сцени, него је ту из чисте забаве и личног афинитета, ја сам се у експерименту с писањем комада играла, и тако сам схватила и његово постављање на сцену. Неки дан сам га погледала након неколико година паузе и помислила да бих сад много тога написала другачије. Оно што сам и сад, као и у времену кад сам писала комад, сигурна је да наша позоришна сцена вапи за савременим драмским текстом. И данас се радујем кад наше позориште постави неког живог, домаћег писца, јер је за мене суштина позоришта баш то, играње нашег живота - навела је она.

Како је казала, постоји и тренутак, за који није сигурна осјећају ли га професионални драмски писци, када се комад претворио у представу, тад то више није било нешто њено, јер је припао ансамблу.

- Сву љепоту сценске реализације “Истина (не) боли” дугује, уз редитеља, дивној глумачкој екипи која представу воли и проводник је за икс фактор - рекла је она.

У ауторском тиму представе су драматург Милан Гајић, сценограф Драгана Пурковић Мацан, костимограф Ивана Јовановић и композитор Давид Мастикоса. У премијерној подјели играли су Слађана Зрнић (Нада), Смиљана Маринковић (Радмила), Ђорђе Марковић (Момчило Ђурић, газда), Горан Јокић (Мијановић) и Бојан Колопић (Богдан). Глумицу Смиљану Маринковић тренутно замјењује Драгана Марић.

Глумица Слађана Зрнић, осврћући се на јубилеј, за “Глас Српске” истакла је да је ово топла прича о истини, као што и сам наслов говори.

- Захвална сам на томе што се поклопила добра глумачка екипа, нас пет, гдје смо се од старта сложили ко шта игра, на који начин, ко је у чијој функцији. Мала је сцена у питању, тако да су ту ситни детаљи важни да би атмосфера била добра. Игор Тешић, редитељ, нас је заиста прихватио. Он је тада био млад као позоришни редитељ, али његова посвећеност, његова добра анализа комада, осјећај да се препусти старијим колегама, нама, да му помогнемо да то оживи на сцени је била дивна - објаснила је она.

Како је додала, ауторка текста дала им је све карте отворене, што је било посебно важно, јер је то оставило слободан простор за додавање и прилагођавање онога што се зове сценски језик.

- Педесето извођење на малој сцени говори да је ова представа вољена и од стране публике и од стране нас актера - закључила је Зрнићева.

Представа је гостовала, учествовала на фестивалима и досадашња извођења попратило је око 3.100 гледалаца, према подацима Народног позоришта Републике Српске.

Прије премијере

Представа “Истина (не) боли” рађена је по драмском првенцу Јелене Којовић Тепић, по тексту који је изабран за најбољи драмски текст на трећем конкурсу Београдског драмског позоришта 2013. године. Конкурс је био покренут с циљем промоције нових аутора и савременог погледа на свијет.

- Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа “Рат и мир”. Тамо у ћошку бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу “јер добра никад донијела није”, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона. Међу њима само онај кочоперни, у свиленом одијелу, грлат и неписмен, има новца да плати цех. То што, сем новца и самопоуздања, ничег другог нема, чини се, није важно. Гдје би и шта би ови људи били да се није десио рат? Има ли смисла поставити овакво питање, двадесет година послије - забиљежила је 2015. године ауторка текста прије премијере.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.