Ненад Грујичић: Додир крајишког и шајкашког сензибилитета

Дејан Вујанчић 06.08.2008 19:00

Љепота локалног огледа се у креативном досезању универзалног.

Све на овоме свијету има своје мјесто и судбински задатак. Тако и наша баштина њедри своју боју у бескрајној дуги планетарних вриједности. Вјерујем у моћ опстанка талента као божанског принципа, како код појединца, тако и код читавих народа. Ово је за “Глас Српске” рекао књижевник Ненад Грујичић, чија најновија књига “Шајкашки сонети” привлачи пажњу читалачке публике, али и књижевне критике.

ГЛAС: Недавно је поводом Ваше нове књиге “Шајкашки сонети” Телевизија Војводине снимила документарно-умјетничку емисију “Шајкашке милоште” коју ће ускоро емитовати и Радио-телевизија Републике Српске?

ГРУЈИЧИЋ: Да, у Шајкашу, мјесту надомак Новог Сада, у којем сам живио до своје шесте године, снимљена је емисија која предочава слику додира динарског и панонског менталитета, крајишког и шајкашког сензибилитета. Била је то прилика да се подсјетим доласка и одласка из овог чаробног мјеста моје најраније младости.

ГЛAС: Језик памти, па су ријечи “крајишник” и “шајкаш” по нечему комплементарне?

ГРУЈИЧИЋ: И крајишник и шајкаш јесу граничари. Та граничарска линија наше нарави јесте кључна супстанца српског бића. На потезу од петсто километара, од Крајине до Шајкашке, налази се велика историјска прича граничара. Моје рано дјетињство тек је дио сеоба које нас никад нису мимоилазиле. Што би рекао Милош Црњански: “Смрти нема, сеоба има.” Доласком мојих родитеља у Војводину послије Другог свјетског рата, многим селидбама потом, те одласком из Шајкаша у Приједор, а онда мојим повратком у панонску равницу, дата је архетипска слика једног дијела судбине нашег народа. И новије сеобе поводом ратних страдања имају сличну путању.

ГЛAС: Урадили сте и неколико телевизијских докуметарно-умјетничких емисија на тему крајишке ојкаче. Најновија је, такође, емитована на РТРС-у, а прије тога на Телевизији Београд и Телевизији Нови Сад. Нису ли ојкача и бећарац исто што и крајишник и шајкаш?

ГРУЈИЧИЋ: Нова једносатна емисија “Ојкача, лирска позлата крајишке душе” доноси и моју поезију, али и снимке са терена, из Поткозарја, као и слике са промоција у Матици српској у Новом Саду и Етнографском музеју у Београду. Да, крајишник и шајкаш су у животној симбиози као и ојкача и бећарац, или, пак, шљива и дуд, односно, шљивовица и дудовача. И једна и друга емисија, боље рећи документарно-умјетнички филмови, веома се гледани, било је много реприза и сателитских емитовања. То није безначајно у времену опскурних естрадних медија и дневнополитичког вашаришта.

ГЛAС: Коријенске вриједности су у опасности да ишчезну у налету глобализма?

ГРУЈИЧИЋ: Не вјерујем. Сваки глобализам сања о “златном добу” на Земљи. Међутим, свака хилијастичка идеја била је утопија о хиљадугодишњем царству. Увијек би се у таквом замешатељству јављао неки грозоморни Велики инквизитор као врхунац тог нереалног сна, а онда, по правилу историјске равнотеже, расуло и пад империје.

ОБЛAСТ

Шајкашка област обухвата 14 мјеста између Дунава и Тисе: Ковиљ, Тител, Жабаљ, Лок, Гардиновци, Ђурђево, Будисава, Надаљ и друга. У Ковиљу је рођен Лаза Костић, а у Шајкашу велики српски сликар Димитрије Aврамовић, оба романтичари.