Екипа бањалучког Невид театра осваја награде, а позориште без простора и сцене

У већ познатој причи о култури, која је на маргини, својим храбрим искораком у ауторске пројекте, умјетничким изразом, који их је издвојио на позоришној сцени, доказ су да није немогуће бити међу најбољима и у условима у којима раде, недостојним узвишености умјетности. Није, немогуће, али захтијева надљудске напоре за опстанак. Дукић, који се прије неколико дана вратио из Загреба са 17. међународног "Нај, нај, нај" фестивала са наградом за умјетнички утисак, са нагласком на креативну и иновативну анимацију за представу "Пустоловине Болета Комете", говорио је за "Глас Српске" о значају ове награде, али и о томе колико би им значило када би "Невид" добио своју сцену.

- Само и искључиво ентузијазам нас држи да и даље радимо. Тако мислим да је и са осталима, којих, на срећу, по културу овдје има. Наравно да стање није добро, јер у мору проблема које имамо у држави људима није ни до чега, а самим тим ни до позоришта. Част изузецима који добро раде, једни од тих су свакако Градско позориште "Јазавац" - прича Дукић.

Претешко је, истиче, радити без средстава за рад, јер могућност да 40 удружења у просјеку дијели 30.000 КМ, довољно је за коктел послије завршетка пројекта, али је потпуно немогуће ако нема ни гдје.

- Чини ми се да смо ми у "Невид" театру чак у најгорој ситуацији од већине удружења из културе. Радимо већ седам година и немамо простор за рад ни сцену. Изађу нам у сусрет бањалучка позоришта, али то су привремене помоћи. Све чешће Дејан и ја долазимо у ситуацију да одустанемо од свега, јер се морамо ослањати на друге и то након оволико година дефинитивно сплашњава овај још мало угашени младалачки ентузијазам - наставља причу Дукић.

Чекају, јер им годинама говоре да има мјеста за њих, али на њихову жалост ништа се не дешава.

Награде им значе, па тако и ова посљедња, јер је ово први пут да је на Међународном "Нај, нај, нај" фестивалу у такмичарској селекцији и позориште из БиХ.

- Признање за свеукупни умјетнички утисак додатно је драже, јер се и дотиче визуелне стране представе и комплетног доживљаја, што ми на неки начин потврђује да је све имало смисла од старта - објашњава он.

Мисли да су комбинација фантастичне игре Смиљане Маринковић у улози Болета Комете и анимираних ликова најзанимљивији дио представе.

- У једном тренутку сигурно заборавите да гледате анимиране карактере већ имате осјећај стварног и искреног дијалога са живим играним Болетом на сцени. Уз то иде и спајање стварности са анимацијом, тј. пројекцијом, у којој је Боле час на сцени, а час је на платну анимиран. Не треба заборавити да је ово ипак представа за дјецу и да њих треба да води прича на сцени, као и на платну, да не размишљају о томе већ да само прате причу - објашњава Дукић.

У посљедња два комада "Спејс Кока" и "Пустоловине Болета Комете" провлачи се тема свемира, али Дукић, иако фасциниран свемиром, каже да није било намјере, нити жеље за свемирским представама, већ да су такве приче дошле сасвим случајно.

- Код Болета су свемирски излети били нешто из дјетињства мог што сам одувијек желио и, наравно, као ни већина људи сем одабраних, нисам остварио. Што се тиче "Спејс Коке", идеја кокошке из свемира је сама по себи била смијешна па сам и назив дао тако да буде близак нашем језику - додаје овај умјетник.

"Спејс Кока" је настала такорећи случајно, дружећи се са Дејаном Андрићем на селу и размишљајући о новој представи за дјецу у "Невид" театру, а за Болета се идеја родила у аутобусу, гдје је Дукић почео писати текст на мобилном телефону, када су настали и почетни стихови.

- Мислим да сам тек сад схватио да сам у оба случаја почео са пар стихова који су ми били занимљиви. Као и у свему креативном што радим, не зна се шта је иницијална каписла за писање. Најчешће је неки смирен тренутак када све почиње - сматра Дукић.

Дјеца слична Болету

Мислим да и те како има дјеце као Боле, радознале, искрене, разигране и храбре да остваре своје циљеве, да воле, пазе и слушају своје родитеље, да буду добри ђаци и да се више крећу, а мање сједе и фиксирају се на игрице и телевизију. Наравно, нису сва дјеца таква, јер нису ни сви родитељи као Болетови. Ако сви посвете пажњу својој дјеци, дају им љубави, брину се за њихово образовање и било какву радну дисциплину, теже ће бити прилике да дјеца скрену са правог пута.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.