Ђорђе Вуковић, књижевник и професор, за “Глас Српске”: Какви људи, такве и државе!

Овако је разговор за “Глас Српске” започео књижевник, колумниста и професор на Факултету политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић, осврћући се на тридесет година свог књижевног рада. У част тог јубилеја, вечерас од 19 часова у вијећници Банског двора биће одржан разговор с њим, који ће водити Јелена Којовић Тепић. Промоцију организује Удружење за промоцију и популаризацију књижевности "Императив".

- Живио сам како сам желио, писао и говорио оно шта сам хтио, мислио и осјећао, дружио се с људима које сам сам бирао, сједио по кафанама које се мени свиђају, ишао на протесте, пркосио моћницима, играо баскет, римовао на предавањима, гледао у пучину, читао, волио, патио и радовао се... Тек понешто сам преточио на папир, али све што сам проживио урезало се у поглед, изоштрило перо, учврстило став, разиграло дух - додао је Вуковић.

ГЛАС: Ваша прва збирка “Неко теби сличан” објављена је прије више од тридесет година, а “Молитва камених усана” прије тридесет и да је то само мали дио онога што сте написали. У цјелокупном животном искуству, колико Вам је књижевност и писање била значајна ставка од почетака до сада и колико је уобличило све што сада јесте?

ВУКОВИЋ: Управо схватих да су двоје од троје моје дјеце данас старији од писца поменутих књига. Књига у којима сам их сањао и призвао стиховима. Хоћу рећи да ми је писање свједочило сновиђења, освјетљавало пут којим бих вјероватно лутао и тумарао да сам скренуо ка стоматологији, економији, машинству или, у духу времена, ка некажњивом криминалу или практичној политици. А ја не бих могао и не бих знао да живим без писања. Или, боље речено, живио бих погрешно, неиспуњено, недоречено да сам било кад саплео пјесника у себи. Почетком 2011. на Факултету политичких наука у Београду бранио сам докторску дисертацију из политичке културе, а чувени професор Ратко Божовић је на крају са осмијехом рекао да сам ја, без обзира да ли пишем научну књигу, новински текст или књижевни рад, првенствено пјесник. И у томе је видио моју предност, а не замку. Послије сам годинама позиван да држим предавања у Београду, а професор и ја смо постали сарадници и пријатељи.

ГЛАС: Међу ријечима којима је најављено књижевно вече поводом горе поменутог јубилеја, издвојили сте три Ранка (Рисојевића, Павловића и Прерадовића), Ђуру Дамјановића и Бору Капетановића те Гугу Лазаревића и Бранка Милановића. Шта су Вам, свако посебно, значили за усмјеравање или инспирисања? И колико данас млад човјек који крене путем умјетности може да наиђе на сличну врсту усмјеравања?

ВУКОВИЋ: Сви они су ми изузетно драги и све их поштујем, али не бих баш могао рећи да су ме усмјеравали. Прије бих рекао да су ми били вјетар у једра. Рисојевић и Павловић су били рецензенти мојих првих књига и бесједници на првим промоцијама, Прерадовић и Капетановић су ме од првог дана доживљавали као себи равног иако сам био убједљиво најмлађи члан Удружења књижевника РС. Ђуро Дамјановић, који није имао длаке на језику, мене је нарочито готивио. Професори Лазаревић и Милановић, иако ми нису предавали, брижно и ненаметљиво су ме пратили и подржавали од почетка. Да не заборавим Стевку Прерадовић, Здравка Кецмана, професоре Шиндића, Шекару и Перка Војиновића, као и многе друге. Имао сам част да ме у Удружење књижевника приме док је предсједник био Никола Кољевић. На истој сједници примљен је и Гуго Лазаревић, који ће деценију касније бити и рецензент моје збирке колумни. Они су моје велико богатство, њихове подршке су ми постале обавезујуће, не толико у писању колико да никада не изневјерим оног младића у којег су вјеровали и видјели нешто. Касније сам сарађивао с многим писцима и професорима, али никада нисам заборавио колико ми је значила свака лијепа ријеч на почетку. Надам се да и данашњи клинци могу у мени наћи сличну подршку.

ГЛАС: Поезија, револт, слобода. Каква су њихова значења сада? Има ли данас револта у поезији и слободе рођене након револта?

ВУКОВИЋ: Нисам присталица тезе да значења појмова могу да се мијењају као модни трендови, нечијим одлукама, декретима, пропагандом или из нужде времена у којем живимо. Нарочито ако то вријеме карактеришу социјални банкрот, морални суноврат, идеолошка поремећеност, конзумеризам, савремено варварство и сл. Па зар слободом данас орвеловски називати оно што је вијековима бивало ропство? Или да револт против зла, насиља, глупости, бахатости, лажи и неправде данас може да се подводи као нешто друго, делинквентно понашање или национална издаја? Зар да поезију замијене јефтина римовања лажним боговима, пијана арлаукања испод шатора, прдежи ума, грчеви таштине? Можда сви проблеми данашњице и настају због тога што људи мисле да су умјетност, култура, наука, морал и слобода појмови којима се можемо фрљацати, мијењати значења, одбацивати или прилагођавати мјерилима новокомпонованих прорачуна, тривијалности, постистине.

ГЛАС: Која је цијена слободе, ако ко успије да је докучи? И премда је то појам чија суштина варира за сваког појединачно, шта за Вас представља (било да је посматрате у умјетничком, друштвеном, личном или другом контексту)?

ВУКОВИЋ: Слобода је стање духа, духовна кичма без које човјек не може да живи усправно, да обликује личност и постиже равнотежу с властитом судбином, карактером, идентитетом. Без слободе човјек је биће лишено своје суштине.  У било којем контексту да је посматрам, мислим на једно те исто. Умјетнички, друштвени, лични живот без слободе и није живот, али то не значи никакву самовољу, саможивост, разобрученост, одсуство одговорности, баш као ни робовање ауторитетима, правилима, незнању, нагонима. Искрено говориш и пишеш оно што мислиш и осјећаш, не плашећи се никога, али преузимајући одговорност за своје одлуке, стојиш иза својих ријечи, оријентишеш се према властитим начелима, али не чиниш другима оно што не желиш да они чине тебе, поштујеш у свакоме личност јер поштујеш личност у себи.

ГЛАС: Користећи писање (ван академских и професионалних кругова), као неку врсту самосагледавања, али и сагледавања свијета и свега што јесте, колико сте успјели да дођете до ослобађања од тишине из прошлости и крика због будућности? Умије ли умјетност то да изроди из човјека и колико је то благотворно по онога ко пише?

ВУКОВИЋ: Сократов отац је био вајар, умјетник, а мајка бабица. Према славном античком философу разговор представља начин - порађања знања. Па и разговор са самим собом. Сагледавањем себе и свијета око себе, обликује се властити дух који испуњава простор између тишине и крика. Када завирује у своју унутрашњост, сваки човјек трага за оном најважнијом спознајом: ко је, шта је, па тако и сам себи ствара прилику да се мијења, остварује, у најбољем случају - да прихвати сам себе и живи свој лични и друштвени живот у његовој пуноћи и непоновљивости. У том трајном саморађању личности, сваки човјек постаје умјетничко дјело.

ГЛАС: “Вјерно понављаш примарни крик, узалуд си добио најскупљи дар живота, ослијепиће твоја публика ако је свако мјесто позорница” стихови су једне Ваше пјесме. Ако их усмјеримо у овај тренутак, да ли је (скоро) свако мјесто данас позорница, гдје за публику бивају игране представе, а публика већ одавно не гледа?

ВУКОВИЋ: Може и тако да се тумачи. Заправо, овим питањем демонстрирали сте једно од најважнијих и најљепших упоришта књижевности, умјетности. Читајући текстове других и сами постајемо писци, умјетници. Мисли и осјећања аутора и читаоца међусобно разговарају, прожимају се, допуњују и стварају нову вриједност. Када је ријеч о овом тренутку, он није права позорница гдје најбољи глумци најмање глуме, а најбоља је представа у којој они на сцени и они у публици дишу као једно биће. У овом свијету сви би да носе исте маске, врте исте флоскуле, глуматају оно шта нису, неће и не умију ништа без инспицијента, суфлера. Такве представе публика није спремна да гледа као јефтине, китњасте, обездуховљене, јер их налази свуда. Истовремено им окреће леђа, али и тада је дио њих. Знају да не вриједи, а опет мисле да не може мимо њих. Зато су аплаузи научени и наручени, публика се изводи силом на тргове, биралишта, фронтове. И зато се ниједна таква представа неће памтити по добром, а кошта нас као сам ђаво!

ГЛАС: Свако вријеме носи са собом различите суноврате, недаће, заблуде и пропасти? Шта бисте рекли да је највећи суноврат овог времена (ако је могуће издвојити)? И колико су људи заглибили у заблудама?

ВУКОВИЋ: У праву сте, свако вријеме је препуно различитих искушења. Несреће и провалије, суноврати и заблуде, често мијењају руха и форме, али увијек су исте посљедице. За разорне земљотресе, крваве ратове, поплаве, суше, социјалне биједе, улично и породично насиље, разврат, настраност, бијелу кугу, сеобе, пандемије и шта све не, од грчких мудраца до данас објашњења се траже у човјеку и његовим унутрашњим распећима, моралу, карактеру. Какви људи, такве и државе! Какви људи, таква и времена! Не можемо се играти с природом, провоцирати Бога, варати пријатеље, занемаривати дјецу, јурцати за парама, толерисати крађе, преваре, лажи па очекивати да живимо складно и срећно. Форсира се вјештачка интелигенција, а убија човјек. Више се улаже у паметне телефоне него у паметну дјецу. Персоне без зрна знања, морала, достојанства награђују се и напредују у каријерама. А хоћемо бољу будућност!?

ГЛАС: С обзиром на то да поезија није Ваше примарно усмјерење, какво је њено преклапање и надопуњавање с Вашим професорским и академским радом и може ли једно без другога?

ВУКОВИЋ: Одавно сам разјаснио ту дилему. То сам шта сам, са својим врлинама и манама, афинитетима и емоцијама. Ништа нисам потискивао, преслагао, кротио, дисциплиновао. Када пишем пјесму, причу или новинску колумну не лажем професора у себи, нити сам спреман да док пишем научни чланак или држим предавања поричем креативност, умјетничку слободу. То не значи измишљање факата, поигравање са чињеницама или нешто тако. Човјеков идентитет се не састоји од једног усмјерења. У свакоме од нас јединствен мозаик настаје преклапањем различитих талената, знања, искустава, идеала, стремљења и самосагоријевања. Срећан сам што предајем предмете који су интердисциплинарни па могу да се бавим политикологијом, културом, философијом, антропологијом, историјом и медијима.

Судбине

ГЛАС: Прошле године објавили сте књигу “Ослонац српски”. Да ли сада припремате нешто ново и да ли можете да нам откријете нешто о томе?

ВУКОВИЋ: Пишем књигу о судбини српских интелектуалаца од Карађорђевог и Милошевог времена до данас. По чему су се раздвајали и разликовали истински интелектуалци и дипломирани примитивци, полуинтелектуалци, корисни идиоти. Какав је ко имао однос према властима, режимима, вођама, због чега су страдали они који су се борили за универзалне и националне вриједности, жртвовали за јавни интерес, слободу и истину плаћали главама, док су други повијали шије и вјерно служили, у замјену за фотеље и синекуре. Како се понашала свјетина према онима који јој нису ласкали, шта је то што нам се стално понавља и куда то води.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.