Зафрановић: Не постоји на свијету важнија тема за филм од страдања у Јасеновцу

Мастер клас је одржан у пратећем програму „Фест Про“ који је доживио друго издање ове године.

Аутор антологијских филмова „Окупација у 26 слика“, „Халоа празник курви“, „Хроника једног злочина“, „Пад Италије“, „Ујед анђела“, „Вечерња звона“, говорио је шта за њега представља филм и примјетио да се врло мало говори о „унутрашњој структури филма“, како му и гласи ово свеобухватно и садржајно предавање.

Он је подсјетио јавност да је почео каријеру у аматерском „Кино клубу“ у вријеме бивше Југославије и нагласио да је присутан у кинематографији дуже од 60 година (од 1961).

Југословенски и хрватски редитељ Зафрановић је након више деценија припрема, завршио филм „Дјеца Козаре“.

Сценарио за филм су писали Арсен Диклић и сам редитељ, а филм се реализује у продукцији „Минацорд“ Жељка Јоксимовића, и извршној продукцији „Кошутњак филм“ Зорана Јанковића, уз подршку Филмског центра Србије, Телекома Србије, Аудиовизуелног центра Републике Српске.

„Филм је завршен са снимањем, а тренутно се налази у монтажи. Филм је мени велики пријатељ и ми тако идемо заједно, ја му постављам питања, добијам све одговоре, идемо заједно у истраживања, дружимо се. Све што ме је занимало, ја сам питао кроз филм. Сав сам се претворио у филм. Ми аутори немамо живот као обични људи. Ми смо као у некаквој војној формацији. Тако сам са огромним напором снимао нови филм који има чак 175 глумаца“, навео је сценариста и редитељ.

Улоге у суровој ратној причи из миљеа страдања нашег народа у логору Јасеновац, играју: Предраг Мики Манојловић, Аница Добра, Леон Лучев, Мина Совтић, Милан Марић, Павле Менсур, Петар Бенчина, Бојан Навојец, Душанка Стојановић Глид, Рене Битојарац, Јацк Димицх - Жељко Димић, Ева Рас, Милена Васић, Катарина Радивојевић, Горица Поповић, Катарина Гојковић, и многи други.

Режисер је додао да је срећан што је нови филм снимљен и што га је довео у фазу да буде на монтажном столу. У последњој фази он је филм спремао интензивно седам година док није пала прва клапа на снимању, а сценарио Арсена Диклића је био спреман пре скоро четири деценије.

Зафрановић је објаснио како је данас телевизија преузела примат у производњи играног програма у Србији, тако да је и он постигао договор са компанијом Телеком Србија да се „Дјеца Козаре“ реализује и као мини серија.

„То је био начин и услов да коначно снимим филм, да од материјала искористимо за серију. Имамо довољно за осам епизода по сат времена. То вам је као четири дугометражна филма. Сада имам мали проблем, како да од материјала који ће ући у филм монтирамо садржај да буде занимљив, гледљив, подношљив за публику“, рекао је редитељ и додао да се данас снимају дугачки филмови, а он не жели да „Дјеца Козаре“ буде предуг или досадан аудиторијуму.

Сваки филм је, како каже, посебно тијело и сасвим посебан организам.

„Тако се морамо и односити према њему, као да све радимо из почетка. Не бих желио да направим само политички филм, а да изостане људскост. Овај филм је изазвао велико интересовање, и има велика очекивања од мене самог и од јавности“, сигуран је Зафрановић и навео да увијек мора да изабере тему која ће бити ударна на филму.

Посјетиоци су постављали питања редитељу и сценаристи и неке је занимало како настаје толико непатворено нехумано зло код људи као оних што су чинили толика злодјела у логорима.

„Сви у свом бићу имамо и једно и друго, и добро и зло. Сада су актуелне грчке трагедије кад погледамо шта нам се дешава у свијету. Људско биће се није промјенило ни најмање. Неважно је да ли су имали прво копље, па метак, барут, или атомску бомбу. Човјек је у рату и насиљу остао исти. Лако се може манипулисати људима“, каже филмски умјетник и додаје да не може описати колико је важна тема зла, права болна тема целе Европе.

Према његовим ријечима „тема филма је најважнија, то је онда аутор“.

Он сматра да зло расте, али на крају ипак побиједи добро, у филму и у животу.

„Раније нисмо много имали појма као млади о страхотама Јасеновца. Ушли смо тако у логор за један документарни филм и кад смо изашли, није нам било добро седам, осам дана. Цијела наша екипа није могла да се опорави. Био сам посрамљен што припадам људском роду“, нагласио је Зафрановић и осврнуо се на свој чврст став о томе.

Умјетник тврди да не постоји већа тема данас од страдања невиних жртава у концентрационим логорима.

„Заиста је тако, нема веће теме од рађања зла, пакла у логорима. Нема даље. То је моја главна тема, мучна и опасна игра. Шта друго данас треба снимати, неке мале породичне драме? Али добро, нека раде и то, само што таква тема није за мене. Доста сам настрадао због мојих документарних филмова о тој теми, постао сам човјек без земље. Морао сам да промјеним земљу због тога. И онда, како даље да снимате филмове кад немате своју државу?“, питао се аутор ремек дела „Окупација у 26 слика“ и додао да „продуценти данас заправо не постоје, та професија је нестала, ту су само државни фондови“.

На крају мастер класа, Зафрановић је причао поново о тешкој теми страдања у логорима смрти.

„Да склоним бодљикаве жице из мог филма, може се радња одигравати било гдје на свијету и нашој планети. 

Филм 'Дјеца Козаре' биће завршни ударац са моје стране. Онда након тог филма нема више ништа да се каже. Све енергије су ушле у тај филм, пролазиле, потрошиле се“, рекао је Лордан и навео да би то било финале теме.

Он је додао да се прилично потрошио око цијеле те потресне, трагичне и мрачне приче, да не зна шта би имао ни могао да каже још даље. Готова му је та конструкција, тако да једино ако други аутори наставе послије њега ту мучну тематику.

„Дијалози ђавола рата нису се ништа промјенили од те 1941. или 1942, ни послије тих 80 година. Те ријечи су више убојите од сваког ножа. А убод тог ножа само расте и није направљен онда када се десио. Тешко је одредити када почиње зло, јер оно иде паралелно кад и добро. Зло онда временом слаби, а добро расте. На крају изађемо читави. Не знам само како ћемо се спасити ако настане нуклеарна катаклизма“, закључио је Зафрановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.