Тихомир Тика Станић: Глумећи историјске личности мудрији сам и бољи

Овако је разговор за “Глас Српске”, након бањалучке премијере филма “Вера”, започео глумац Тихомир Тика Станић који у овом остварењу у режији Недељка Ковачића глуми војводу Косту Пећанца.

- Овде, у самом сценарију, како се развијао, однос Косте Пећанца и Вере је био одређен једном чињеницом која није историјска и која није утемељена у историјским чињеницама, тако да је цео лик одмах био подређен тој новој чињеници која је плод сценаристичке маште - додаје Станић.

ГЛАС: Како се његов лик уклапа у цјелокупан контекст филма и како сте припремали улогу?

СТАНИЋ: У самој серији видећемо Пећанца у неким другим ситуацијама, а не само у контакту са  Вером, према којој има специфичан однос. А мени је у самом старту, и око тога сам највише времена изгубио, важно било питање да ли ћемо успети да направимо добру маску, зато што је то често у нашој кинематографији неуверљиво и лоше. Ја због других обавеза и улога које радим нисам имао времена да пуштам своју браду и неколико месеци пре снимања филма посветио сам се тим припремама. И када сам видео, односно када смо били задовољни том маском и кад смо поверовали да је она уверљива, онда више није било никаквих проблема.

ГЛАС: Када говоримо о историјским личностима које су инспирација за ликове у филму, колико умијемо да разликујемо њихове позитивне и негативне стране, те како у том смислу избјећи да не буду представљени искључиво у једном свјетлу?

СТАНИЋ: Нико није једноличан. Ово није реконструкција, а ни документарна, образовна или школска емисија у којој треба искључиво поштовати историјске чињенице. Но, знамо да ниједна личност није једнообразна и да никоме не бисмо могли, не само у историји него и у животу, да припишемо само одређене особине. Ниједан човек није савршен, а ниједан лош човек није само лош. Постоје сигурно такви тренуци, и постоји та баналност зла. У историји су познати монструми за које комшилук, породица и окружење памте и знају као дивне, нежне и племените људе, а ову страну личности никад и не примете док се не суоче с тим. Оно што је лепо у овом послу који ја радим је што добар сценарио омогући глумцу да неколико аспеката неке комплексне личности одигра. Све друго се не би могло подвести под оно што зовемо уметност, него пропаганда, плакат или манипулација.

ГЛАС: Колико, у том смислу, филм као таква форма може да инспирише данашњег човјека на истраживање историје и стварних чињеница?

СТАНИЋ: У мојој генерацији су многи аспекти из историје овог народа били потиснути и једноставно се нико тиме није бавио. Постојале су оне деценије када су снимани само партизански филмови. Ја сам играо доста историјских личности, углавном сам играо писце романтичарског периода, најчешће. Али, играо сам и Црњанског, на филму и телевизији, играо сам Андрића често, и мени као глумцу је то јако драгоцено зато што сам радећи на тим улогама сваки пут дубље и више упознавао те значајне људе. То ми је помогло, не само у професији него и у личном животу. Чини ми се да сам постајао мудрији, паметнији и бољи, јер сам био у добром друштву, а како наш народ каже: “С ким си, такав си”.

ГЛАС: Говорећи о филму након пројекције, истакли сте важност (главних) женских ликова у нашој кинематографији, као што је у овом случају Вера Пешић. Да ли видите побољшање на том пољу?

СТАНИЋ: Није то само код нас, тако је одувек у историји светске драматургије. Жене нису играле у позоришту, тако да су се оне трупе у време Шекспира довијале и те женске улоге играли су млади дечаци, па су стога те улоге биле ретке. На двадесет мушких улога долазила је једна жена. Жене нису у толикој мери учествовале у јавном животу. Родна неравноправност је нешто што обележава векове у историји човечанства. И на неком већем степену друштвеног развоја жене добијају ту равноправност. Вероватно је пре неколико хиљада година било другачије. Ја се надам, и једног дана ја бих био срећан ако тако буде, да ће ова родна неравноправност бити на супротном смеру - да мушкарци буду неравноправни, јер ће онда бити ређе у прилици да доносе катастрофалне одлуке по човечанство. Ево, ја кроз цео свој живот нисам оличење типичног мушкарца, нисам ратоборан, не волим оружје, не понашам се насилно. И имам апсолутно разумевање и дивљење према начину на који жене доживљавају свет и одлучују о конкретним стварима у свету и према начину на који оне, као и природа, и Земља (све су то именице женског рода) покушавају да се очувају. Зато мислим да је основна разлика између мушкараца и жена то што жене стварају и чувају и посвећене су очувању света, а мушкарци уништењу.

ГЛАС: Филм “Вера” оживљава причу о једној занимљивој жени, о размеђини југословенских, њемачких и британских шпијуна у свијету различитих идеологија. Шта идеологија донесе човјеку, а шта узме и како се Вера сналази у таквом свијету?

СТАНИЋ: У овом случају, она је жртва околности, она се заљуби, упозна тог човека, он је одведе у неком правцу, где није ни знала. И она не разуме потпуно шта се то око ње догађа и одатле је она трагична жртва и хероина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.