Tihomir Tika Stanić: Glumeći istorijske ličnosti mudriji sam i bolji

Ovako je razgovor za “Glas Srpske”, nakon banjalučke premijere filma “Vera”, započeo glumac Tihomir Tika Stanić koji u ovom ostvarenju u režiji Nedeljka Kovačića glumi vojvodu Kostu Pećanca.

- Ovde, u samom scenariju, kako se razvijao, odnos Koste Pećanca i Vere je bio određen jednom činjenicom koja nije istorijska i koja nije utemeljena u istorijskim činjenicama, tako da je ceo lik odmah bio podređen toj novoj činjenici koja je plod scenarističke mašte - dodaje Stanić.

GLAS: Kako se njegov lik uklapa u cjelokupan kontekst filma i kako ste pripremali ulogu?

STANIĆ: U samoj seriji videćemo Pećanca u nekim drugim situacijama, a ne samo u kontaktu sa  Verom, prema kojoj ima specifičan odnos. A meni je u samom startu, i oko toga sam najviše vremena izgubio, važno bilo pitanje da li ćemo uspeti da napravimo dobru masku, zato što je to često u našoj kinematografiji neuverljivo i loše. Ja zbog drugih obaveza i uloga koje radim nisam imao vremena da puštam svoju bradu i nekoliko meseci pre snimanja filma posvetio sam se tim pripremama. I kada sam video, odnosno kada smo bili zadovoljni tom maskom i kad smo poverovali da je ona uverljiva, onda više nije bilo nikakvih problema.

GLAS: Kada govorimo o istorijskim ličnostima koje su inspiracija za likove u filmu, koliko umijemo da razlikujemo njihove pozitivne i negativne strane, te kako u tom smislu izbjeći da ne budu predstavljeni isključivo u jednom svjetlu?

STANIĆ: Niko nije jednoličan. Ovo nije rekonstrukcija, a ni dokumentarna, obrazovna ili školska emisija u kojoj treba isključivo poštovati istorijske činjenice. No, znamo da nijedna ličnost nije jednoobrazna i da nikome ne bismo mogli, ne samo u istoriji nego i u životu, da pripišemo samo određene osobine. Nijedan čovek nije savršen, a nijedan loš čovek nije samo loš. Postoje sigurno takvi trenuci, i postoji ta banalnost zla. U istoriji su poznati monstrumi za koje komšiluk, porodica i okruženje pamte i znaju kao divne, nežne i plemenite ljude, a ovu stranu ličnosti nikad i ne primete dok se ne suoče s tim. Ono što je lepo u ovom poslu koji ja radim je što dobar scenario omogući glumcu da nekoliko aspekata neke kompleksne ličnosti odigra. Sve drugo se ne bi moglo podvesti pod ono što zovemo umetnost, nego propaganda, plakat ili manipulacija.

GLAS: Koliko, u tom smislu, film kao takva forma može da inspiriše današnjeg čovjeka na istraživanje istorije i stvarnih činjenica?

STANIĆ: U mojoj generaciji su mnogi aspekti iz istorije ovog naroda bili potisnuti i jednostavno se niko time nije bavio. Postojale su one decenije kada su snimani samo partizanski filmovi. Ja sam igrao dosta istorijskih ličnosti, uglavnom sam igrao pisce romantičarskog perioda, najčešće. Ali, igrao sam i Crnjanskog, na filmu i televiziji, igrao sam Andrića često, i meni kao glumcu je to jako dragoceno zato što sam radeći na tim ulogama svaki put dublje i više upoznavao te značajne ljude. To mi je pomoglo, ne samo u profesiji nego i u ličnom životu. Čini mi se da sam postajao mudriji, pametniji i bolji, jer sam bio u dobrom društvu, a kako naš narod kaže: “S kim si, takav si”.

GLAS: Govoreći o filmu nakon projekcije, istakli ste važnost (glavnih) ženskih likova u našoj kinematografiji, kao što je u ovom slučaju Vera Pešić. Da li vidite poboljšanje na tom polju?

STANIĆ: Nije to samo kod nas, tako je oduvek u istoriji svetske dramaturgije. Žene nisu igrale u pozorištu, tako da su se one trupe u vreme Šekspira dovijale i te ženske uloge igrali su mladi dečaci, pa su stoga te uloge bile retke. Na dvadeset muških uloga dolazila je jedna žena. Žene nisu u tolikoj meri učestvovale u javnom životu. Rodna neravnopravnost je nešto što obeležava vekove u istoriji čovečanstva. I na nekom većem stepenu društvenog razvoja žene dobijaju tu ravnopravnost. Verovatno je pre nekoliko hiljada godina bilo drugačije. Ja se nadam, i jednog dana ja bih bio srećan ako tako bude, da će ova rodna neravnopravnost biti na suprotnom smeru - da muškarci budu neravnopravni, jer će onda biti ređe u prilici da donose katastrofalne odluke po čovečanstvo. Evo, ja kroz ceo svoj život nisam oličenje tipičnog muškarca, nisam ratoboran, ne volim oružje, ne ponašam se nasilno. I imam apsolutno razumevanje i divljenje prema načinu na koji žene doživljavaju svet i odlučuju o konkretnim stvarima u svetu i prema načinu na koji one, kao i priroda, i Zemlja (sve su to imenice ženskog roda) pokušavaju da se očuvaju. Zato mislim da je osnovna razlika između muškaraca i žena to što žene stvaraju i čuvaju i posvećene su očuvanju sveta, a muškarci uništenju.

GLAS: Film “Vera” oživljava priču o jednoj zanimljivoj ženi, o razmeđini jugoslovenskih, njemačkih i britanskih špijuna u svijetu različitih ideologija. Šta ideologija donese čovjeku, a šta uzme i kako se Vera snalazi u takvom svijetu?

STANIĆ: U ovom slučaju, ona je žrtva okolnosti, ona se zaljubi, upozna tog čoveka, on je odvede u nekom pravcu, gde nije ni znala. I ona ne razume potpuno šta se to oko nje događa i odatle je ona tragična žrtva i heroina.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.