Слављен и оспораван: Одлазак команданта партизанског филма

Овим ријечима Југослав Пантелић, директор "Југословенске кинотеке", објаснио је значај у улогу коју је режисер Вељко Булајић имао у домаћој кинематографији, поводом вијести о смрти једног од најпознатијих редитеља бивше Југославије који је преминуо у Загребу у 97. години живота. Иван Карл, директор "Филмског центра Србије "каже да је Булајићевом низу филмова те епохе и идеологије, попут "Козаре" и "Великог транспорта", највећи траг ипак оставила "Битка на Неретви".

- Тај монументални филмски спектакл, кад се занемари идеолошка подлога, остаје као један од највећих, најсложенијих и најскупљих пројеката свих времена. Прављен је по холивудском калупу уз звездана глумачких имена и плакат који је нацртао Пикасо, а све са задатком да на светском тржишту направи резултат. "Неретва" је била најпродаванији југословенски филм са номинацијом за "Оскара" и да је једини у Булајићевој биографији, која је почела "Влаком без возног реда", а изнедрила и "Сарајевски атентат", био би довољан да му гарантује улазак у анале наше и светске кинематографије - рекао је Карл.

Булајић је рођен  22. марта 1928. у Црној Гори и био је  познат као аутор најспектакуларнијих филмских остварења југословенске кинематографије.  У центру његовог опуса трајно остају ратни спектакли о Другом свјетском рату "Козара" (1962) и "Битка на Неретви" (1969) као продукцијски врхунац југословенске кинематографије и поджанра партизанског филма. "Неретва" је стекла статус хита и забиљежила огромну популарност. У Југославији овај филм је гледало више од четири милиона људи, а широм свијета чак 350 милиона. Популарности филма свакако је допринијела глумачка екипа коју су, осим домаћих звијезда, чинили и Јул Бринер, Сергеј Бондарчук, Орсон Велс...

Његово касније дјело "Велики транспорт " (1983) на неки начин је означило крај ере партизанског филма као респектабилног жанра у домаћој кинематографији. Његови остали важнији филмови су: "Сарајевски атентат" (1975), "Титови мемоари" (документарни, 1980), "Високи напон" (1981), "Донатор" (1989). Дјетињство је провео у Сарајеву као и дио школовања, а био је учесник Другог свјетског рата у партизанским јединицама. Филмове је снимао у свим републикама бивше Југославије, а живио је и радио у Хрватској. Средњу школу је завршио у Сарајеву. Након рата нашао је мјесто у Дому ЈНА у Загребу, гдје се дружио с млађим поратним интелектуалцима. Тада се почео занимати за кинематографију и уписао је филмску режију у Риму. Дипломирао је 1959. те асистирао великим редитељима као што су Федерико Фелини и Виторио де Сика, након чега се вратио у бившу Југославију. Редитељску каријеру започео је кратким филмовима "Камен и море" и "Брод луталица" (1953), а 1959. реализовао је и први дугометражни играни филм "Влак без возног реда" који је приказан на филмском фестивалу у Кану.  Након разорног потреса у Скопљу 1963. реализовао је дугометражни документарни филм "Скопље 63" (1964), за који је примио више међународних награда.  Током каријере као режисер укупно је  потписао  26 филмова, а као сценариста 21 остварење.

Према "Хрватској радио-телевизији", његови филмови достизали су гледаност већу од 500 милиона гледалаца широм свијета, а куриозитет је да му је плакат за "Битку на Неретви" урадио нико други до Пабло Пикасо. Шпански сликар је у каријери урадио само два филмска плаката, један за Буњуеловог "Андалузијског пса" из 1929. године, а други за "Битку на Неретви" тачно четири деценије касније, и то за сандук домаћег вина као хонорар.  У познијем дијелу каријере Булајић је чинио  разне контроверзне потезе, попут подршке Милу Ђукановићу на изборима или снимања документарних филмова снажно обојених пропагандом у корист хрватске деснице.

Добитник је награда "Златни лав" у Венецији, "Златна нимфа" у Монте Карлу, награде за режију у Сан Себастијану и Њу Делхију, Златне медаље на Међународном филмском фестивалу у Москви, међународне награде критике, као и награде "Златни клас" за најбољи филм у Ваљадолиду.

Држава

Сам Булајић никад није крио да је имао позицију државног редитеља и да су његови филмови имали снажну финансијску подршку власти, укључујући и "Битку на Неретви" која је и данас најскупљи југословенски филм.

- Био сам и остао у потпуности режимски редитељ. Иза мене и мојих филмова је стајао лично маршал Тито. Сваки мој филм је коштао колико и 17 других  југословенских филмова. И те како сам био привилегован и тиме се поносим јер сам домовини Југославији и свом народу доносио углед и новац - рекао је Булајић у једном од посљедњих интервјуа.

Захваљујући томе једини је који се с ових простора може похвалити тиме да су му у филмовима играли Јул Бринер и Орсон Велс, али и источне звијезде какав је био Сергеј Бондарчук.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.