РЕЦЕНЗИЈА “Respect” (2021): Много соула и нешто мало душе

Једноставно речено, вожња у трендовском колосјеку, унапријед гарантује пажњу публике и критике, али ауторској екипи ствара главобољу у погледу креативне слободе и умјетничке визије, јер се (пре)велика очекивања морају испунити на једнако грандиозан начин. Када се на то дода притисак свеприсутне активистичке културе око шкакљивих тема, којим су Аретин живот и каријера обиловали (родни, сексуални, расни и психички проблеми), филм режисерке Лизел Томи и сценаристкиње Трејси Скот Вилсон, на крају је добро и прошао и заслужује поменути респект из наслова, поготово када се узме у обзир да је у питању дугометражни првенац за обје ауторке. Истина, не у мјери колико је то могло бити да је снимљен у неким другим околностима.

Бурна каријера и једнако бурни живот чувене умјетнице, у старту су нудили идеалан материјал за филмску обраду, али нажалост у ономе што видимо на екрану, евидентно је да су ауторке стално биле на опрезу и да су добром дијелу свог остварења остајале недоречене, не усуђујући се да изазову љутњу Аретине породице, њених обожавалаца и дежурних заштитника угрожених мањина у модерном друштву. Претјерани опрез и мањак спремности на ризик, никад нису биле добра основа за умјетност, а то се потврдило у овом случају холивудског приказа Аретиног живота или да будемо прецизнији, првих 30 година живота и каријере пошто филм завршава 1972. године.

Трагично дјетинство (развод родитеља, рана смрт мајке, силовање у 12 години, двоструко мајчинство до 15 године, лош однос са оцем), проблеми и скандали који су је пратили до смрти (погрешан избор мужева, алкохол, наркотици, тешка нарав и напади бијеса), идеалан су материјал за узбудљив и драматичан филм, али су у овом случају дозирани на кашчицу, рекло би се како одговара интересима продукције, насљедника и јуришницима “културе отказивања” уз више него идеализовану слику саме Арете, као врхунске умјетнице, друштвено свјесне особе и несретно трагичне жртве лоших људи из свог окружења.

Овим пропустима режисерке и сценаристкиње, одређену равнотежу даје одлична глумачка екипа и фантастична музика краљице соула, укомпонована у саундтрек филма, тако да “Respect” не тоне у рутинерску просјечност мејнстрим биографске драме, али и не успијева достићи пуни потенцијал, који би овај материјал имао у храбријим и искуснијим рукама. Џенифер Хадсон, са обзиром на њезин глумачко-музички бекграунд, овдје наравно бриљира демонстрирајући невјероватан глумачки и музички дар, дословно постајући Арета на екрану у сваком погледу од физичког изгледа до емоционалне рањивости. Тренуци кад се филм фокусира на њену музику, посебно у доба тријумфалног пробоја у другој половини 60-их, сарадње са издавачком кућом “Атлантик” и продуцентом Џеријем Векслером, врхунац су не само филма, већ и тренда музичких биографија. Стварање класика “Respect”, “Ain't No Way”, “Chain of Fools”, у студију “Muscle Shoals” и њена сарадња са музичарима из Алабаме, моменти су чисте музичке и визуелне радости на великом екрану.

Проблем је што се у моментима када филм пребаци фокус на њен приватни живот, види како прилично”умивена” верзија главне јунакиње, без правих страсти и емоција, стоички трпи притиске лоших мушкараца и покварених сарадника из окружења, што у одређеној мјери јесте реалан приказ њеног живота, али ни сама Арета, није била особа без мана и слабости, што се овдје максимално избјегава приказати, толико да боде очи својом нелогичношћу. Соул је музика, која тражи бол, сузе, крв и зној као креативно гориво и тешко је повјеровати да је краљица овог жанра била неодлучна жртва, способна да створи генијалну музику отпјевану из душе, али истовремено да буде “светица”, чији карактер нема мрље. Ветеран Форест Витакер, као Аретин отац, баптистички проповједник из Детроита, склон високом вјерским идеалима, али са истим жаром и ниским страстима, такође бриљира у филму, док споредни ликови сувише брзо пролазе кроз причу да би могли остварити упечатљивији утисак. Судећи по прологу филма, који се развија из музике, приказујући малу Арету која пјева у очевој кући и епилогу, у којем се филмска изведба госпел химне “Amazin Grace” претапа са стварном Аретом која на концерту пјева свој класик “(You Make Me Feel Like) А Natural Woman”, ауторке су знале гдје се крије суштина њихове приче, али нису смјеле или знале камером стићи на скривено мјесто, у којем је Арета гласом од четири октаве преиспитивала мрак своје душе.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.