РЕЦЕНЗИЈА Белфаст (2021): Доме, слатки доме

Судећи по посљедњем филму “Белфаст”, требало је да се врати раном дјетинству и ирским коријенима, да би нашао дуго тражену златну средину и снимио најбољи филм у каријери.

Од првих кадрова родног Белфаста, које камера прати заљубљеним погледом, док у позадини одјекује глас највећег виловањака ирске музике Вана Морисона, јасно је да ова прича за Брану има важнију вриједност од обичног филмског задатка, да би преласком на црно-бијелу фотографију и носталгични повратак у 1969. годину, то постало кристално јасно. Прелијепи кадрови идиличних љетних улица Белфаста, дјеце у игри, пензионера на клупама и младих мајки обучених по моди шездесетих у разговору, његов су сентиментални повратак у безбрижно дјетинство, које се пар секунди касније прекида бруталним призорима уличног насиља и немирима организованим од стране локалних протестантских удружења.

Причу пратимо из перспективе деветогодишњег дјечака Бадија, протестанта који у Белфасту живи са мајком и старијим братом, док му отац ради у Енглеској и виђа га сваке друге недјеље. Након августовских немира који су имали за циљ застрашивање локалних католика, Бадијево дјетињство више неће бити исто. Улицама његовог одрастања постављене су барикаде, насиље се интензивира, породица се мучи са дуговима, бирају се стране, а његов отац жели да породица напусти Белфаст, што његова мајка одбија везана јаким породичним спонама.

Брана своју, у великој мјери аутобиографску причу, мудро држи изван директне политичке ангажованости, базирајући радњу на животу обичних људи и малим стварима које живот чине попут филмова, фудбала, дјечије игре или спајања трошкова и снова о бољем животу. Помало наивна, дјечија слика свијета који заувијек нестаје и тоне у спиралу насиља, која ће три сљедеће деценије крваво потресати Сјеверну Ирску, са друге стране не тоне у јефтину патетику носталгије, већ се повременим сударом са озбиљнијим свијетом одраслих мудро држи истинских емоција.

Упливи насиља, вјерске мржње и прљавих политичких игара не дозвољавају да се његова наивна слика Белфаста претвори у слаткасто сентименталну разгледницу из прошлости. Дјеца јесу дјеца, али схватају да се изван зоне њиховог комфора, примиче нешто злосутно и узнемирујуће, нешто што се зове одрастање и да живот нису само фудбалска лопта или авантуре Ракел Велч на филмском платну, већ и експлозије Молотљевих коктела, цигле у прозорима, подигнуте барикаде и наоружана војска на улицама.

Дилема, која је стављена пред породицу на крају се своди или на бирање стране у долазећем, грађанском рату или на бјекство од насиља и мржње у нормалан живот, а док Падијев отац пресијеца болни чвор, водећи породицу из Белфаста, боја се у завршном кадру враћа у објектив камере, остављајући прошлост у идиличним црно-бијелим сликама заувијек одлазећег дјетињства, док се на кадровима Белфаста у сумраку исписује посвета - онима који су отишли, онима који су остали и онима које смо изгубили.

Брана као режисер и сценариста могао је лако да склизне на једну или другу занатску страну посла кварећи ауторску равнотежу, да није имао бриљантну помоћ глумачке екипе, која од фантастичног Џада Хила као Падија до маестралне ветеранке Џуди Денч као његове баке, савршено обављају свој дио посла, извлачећи максимум из сваког карактера, док је соундтрек Вана Морисона украс на укусном комаду филмског колача под именом “Белфаст”.

Спој добро написаног сценарија, надахнуте глуме и сигурне режије, која сваки кадар претвара у савршен спој слике и ријечи стварајући атмосферу која са лакоћом плијени око и емоцију гледаоца, чинећи “Белфаст” не само једним од врхунаца ауторове каријере, већ и једним од најљепших снимљених филмова о дјетинству. Подразумијева се тиме и једним од филмова протекле године.

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.