Легендарни Клинт Иствуд најавио одлазак у пензију: Посљедњи Американац напушта Холивуд

Бранислав Предојевић
Легендарни Клинт Иствуд најавио одлазак у пензију: Посљедњи Американац напушта Холивуд

Легенда седме умјетности, амерички глумац и редитељ Клинт Иствуд повлачи се у 92. години из свијета филма. Нимало њежно, чувени филмаџија прије неколико дана обавијестио је јавност да више не треба да очекује да ће снимати филмове. Он је на “Твитеру” написао да је способност достојанственог сазријевања (на екрану) драгоцјена вјештина, а да је за њега прекасно, да је сувише стар да би остарио достојанствено на великом екрану.

Иствуд је познат и по циничном хумору, посебно на свој рачун, али од чувеног остварења “За шаку долара” до тренутно посљедњег приказаноог филма “Мула”, одиграо је толико незаборавних улога, а сви његови ликови на великом платну били су на врхунском нивоу да може себи дозволити иронију на сопствени рачун, посебно у моменту кад нема филмаџије приближно једнаког угледног лика и дјела.

Прије десетак година у великој анкети компаније “Harris Interactive”, која се бави истраживањем јавног мњења, амерички грађани убједљиво су изгласали тада осамдесетогодишњег ветерана Иствуда као омиљену америчку филмску звијезду. Та ласкава титула добија на тежини кад се узме у обзир да су му директна конкуренција биле највеће филмске звијезде данашњице попут Џонија Депа, Дензела Вошингтона, Бреда Пита, Тома Круза и Џорџа Клунија.

Када се из данашње позиције у обзир узму стаж, величина и значај каријере Иствуда као глумца, продуцента и режисера, јасно је зашто та жива легенда америчког филма нема праву конкуренцију у модерној филмске умјетности.

Он је глумачки великан без лоше улоге и деценијски симбол филмског мачизма (посљедњи снимљен филм чија се премијера очекује на јесен, нимало случајно зове се “Cry Macho”). Талентован је продуцент који континуирано избацује један до два филма годишње без иједног тоталног промашаја у биоскопима за толике деценије рада. Упечатљив и оригиналан режисер успијева сваки свој филм да обиљежи јединственим ауторским рукописом, без обзира на жанровске промјене у каријери. То су чињенице и о томе нема расправе.

Оно што је важније од ових фактографских детаља јесте оно што његов лик и дјело представљају у свијести конзумената поп-културе. Иствуд је свеамерички симбол, живи споменик епохе, која више не постоји, ако је икад и постојала у стварности. Посљедњи становник Америке коју знамо из филмова, књига и стрипова. Свијет у којем усамљени индивидуалци живе и дјелују по сопственом строгом моралном кодексу правде и части, ризикујући да изгубе све, укључујући и сопствени живот у борби за своје принципе.

У међувремену стварни свијет се претворио у чудовишни конгломерат бруталног империјализма и социјалног дивљаштва, којим владају банкарски пљачкаши у лијепо скројеним одијелима и норме лажне политичке коректности, кастрирани компјутерски језик замијенио је књижевни језик, планета је подијељена између развратно болесног луксуза и смртоносног сиромаштва, љубав је усукнула пред порнографијом и онлајн сексом, а глобалне депресије харају цивилизацијом коју представљају исфабриковани политички хероји. У таквом свијету дубоко огрезлом у комформизам и јалово медиокритетство Иствудов став разумљиво снажно привлачи пажњу оних који у те принципе још вјерују, макар постојали само у његовим филмовима.

Човјек без имена

У свијет филма ушао је као анонимус, дијете из радничке породице, бивши физички радник и инструктор пливања у војсци. Без класичног глумачког образовања био је осуђен на дугогодишње каљење у свијету Б-филмова (“Тарантула”, “Освета чудовишта из Црне лагуне”) и телевизије. Управо захваљујући улози каубоја у серији “Raw Hide” привукао је пажњу италијанског режисера Серђа Леонеа, који му је дао улогу у свом шпагети вестерн првенцу “За шаку долара” (1964). Тај филм донио му је преокрет у каријери, претварајући га у глумачку звијезду. Лик тајанственог странца, “Човјека без имена” дефинитивно је одредио Клинтов глумачки пут. Слично начину на који је Леоне радикално реконструисао свијет класичног вестерна и Иствуд је једноставним приступом донио свјежину у квазипсихолошким методама оптерећену глуму шездесетих.

Потенцирајући тзв. “глуму личности”, он је кроз комплетну “Доларску трилогију” (“За шаку долара”, “За долар више”, “Добар, лош и зао”) до савршенства дефинисао сопствени глумачки приступ, који је најлакше описати као “минимум експресије, максимум импресије”. Крајњи резултат на филмском платну био је увјерљивији него сва спартанска “улажења у ликове” његових колега склоних тзв. методској глуми. Снажне физичке појаве, грубог мушког лица, полужмирећег погледа са цигаретом у устима, он се кроз спржене, грубе пејзаже Леонових филмова кретао с елеганцијом великих мачака, буквално “једући” сваки кадар у којем се појављује. Он се за глуму не припрема, већ облачи костим и улази у кадар, остало је ствар камере и режисера.

Такав приступ није мијењао до данас, прилагођавајући сваки филм себи, без обзира на то о каквој је улози или филму ријеч. Иствуд је Иствуд у вестерну, драми, комедији, трилеру па и у мјузиклу једнако упечатљив и добар.

- Сједи и маше репом, то неки критичари мисле да ја радим. Али ја морам да учиним више да бих задржао пажњу гледаоца два сата. Критичари мисле да не радим ништа, док ја то радим на много различитих начина. Глума је више него бомбастичност, булажњење, пушење и ваљање на земљи - његов је одговор на рачун критика његовог начина глуме као “празног и укоченог позирања”.

Тврдоглаво инсистирајући на сопственој естетици, без компромиса и подилажења општем укусу, често се налазио у позицији да плива контра главних филмских токова или културолошких трендова, али сваки пут је успијевао да енергијом и квалитетом филмова пронађе пут до публике. Захваљујући томе већи дио каријере трпио је прилично бесмислене оптужбе за популизам, десничарство, шовинизам, сексизам па чак и фашизам од либералнијег дијела јавности уз игнорисање Америчке академије за филм. У доба Буша млађег дочекао је оптужбе за љевичарство и либерализам, што више говори о моралном и идеолошком стању модерне Америке него о његовим ставовима. Стога и нису чудна бројна оскаровска заобилажења за номинације током каријере, укључујући и номинацију на додјели “Оскара” за улогу у филму “Гран Торино” у 2009. години.

На церемонији, коју су више од филмске умјетности обиљежили либерални ставови “холивудских демократа” поводом рата у Ираку, климатских промјена, расних, сексуалних и других људских права и демократских вриједности, његово бескомпромисно слављење индивидуализма штрчало би попут светионика у мраку. Сумњива част Академије сачувана је компромисно-утјешном споредном номинацијом за његов други филм из те године “Замјена”, далеко конвенционалнији (и слабији) филм од “Торина”. То у преводу значи да се могао уклопити у укус чланова Академије и избјећи додјељивање награда неподобном филму, по њиховим критеријумима.

Филм у којем главни јунак, ратни ветеран Корејског рата и пензионисани радник детроитске индустрије аутомобила, тешког карактера, склон пиву и цигаретама, сипа реченице: “Шта хоћете, јебене црнчуге”, “Од вас мртвих жутаћа сам у Кореји правио ровове”, “Ошишај ту глупу фризуру, јер изгледаш као педерчић” и “Пробушићу ти рупу у лицу и заспати као беба”, не би се најбоље уклопио у морализаторски дух модерног Холивуда.

Ипак, да не улазимо даље на терен тзв. теорија завјере, било је помало нелагодно гледати током посљедњих година од кога је све Иствуд губио глумачке номинације. Ако овај великан дефинитивно испуни своју најаву и оде у глумачку пензију, да иронија буде већа, одлази без “Оскара” за глуму, иако је у питању човјек који је за живота постао глобални синоним глумачког позива, пошто је сва четири “Оскара” у каријери заслужио као режисер филмова “Неопростиво” (1992) и “Дјевојка од милион долара (2004).

Човјек с пиштољем

Тешко га је замислити као пензионера, јер је највећи дио каријере провео са пиштољем у руци, био револвераш, полицајац, војник, детектив, лопов, играо храброг појединца који преузима ствари у своје руке кад систем закаже. Док је у шпагети вестернима његова вјештина руковања оружјем често постављала танку границу између добра и зла, од ремек-дјела криминалистичког филма “Прљави Хари” (1971), режисера Дона Зигела јасно је да пиштољ у његовим рукама није само оружје него и симбол посљедње одбране права на лично мишљење у свијету који почива на мишљењу већине, као једином исправном. Као што је “Човјек без имена” обиљежио његову каријеру у шездесетим, тако је лик полицијског инспектора Харија Калахана, тог божјег осветника, како га је видио један од његових креатора, режисер и сценариста Џон Милијус, обиљежио седамдесете, остављајући дубок утицај на све што је радио у остатку каријере.

Инспирисан стварним догађајима, када је серијски убица познат под надимком Шкорпион некажњено харао по Сан Франциску седамдесетих Прљави Хари је уз маестралну режију ветерана Зигела и Клинтову упечатљиву глуму донио нов приступ жанру полицијског трилера. Минималистички режиран, огољен до бруталности, радикално супротстављен свим облицима политичке климе сопствене ере (пацифистичка хипи идеологија, политичка борба за људска права, Никсонова снажна држава) постао је нови параметар квалитета унутар жанра, изазивајући лавину оптужби усмјерених на Иствуда за пропагирање насиља и фашизма. То укључује и чувене феминистичке теорије Паулине Кејли да је глорификовање великих пиштоља и насиља у његовим филмовима психолошки одговор на недостатак мушкости. Ипак субверзивно и болно питање које је тај филм поставио: “Шта бисте били спремни да урадите кад друштвени систем није у стању да вас заштити”?, још није добило адекватан одговор, осим оног датог од стране Иствуда у овом филму: “Када одрастао човјек јури жену с намјером да је силује, ја убијам гада. То је моја политика”. Можда он заиста гласи: узети пиштољ у сопствене руке као Калахан, одбранити се, а моралне дилеме препустити Богу.

Такође, Клинтов лик у вестерну “Бљедолики јахач” (1985) је свештеник, који кад закаже закон оставља Библију и узима пиштољ у руке, да спасе немоћне од тираније злих. Такође Ковалски, главни јунак “Гран Торина” (који се може посматрати и као могуће објашњење дилеме: шта је било са Прљавим Харијем, кад је отишао у пензију), иако читав филм млатара оружјем тврдоглаво бранећи своје право на то, у посљедњи обрачун одлази ненаоружан, гинући под мецима локалне банде, да би тако заштитио немоћне пријатеље, вјерно слиједећи епску максиму каријере: “Ко од пиштоља живи, од пиштоља и гине”.

Снимио је Иствуд и много филмова у којима не носи пиштољ, али све вријеме изгледа као да га носи, што можда говори да никад није било у питању оружје, већ онај ко га држи у рукама.

Човјек иза камере

За разлику од јасно профилисаног глумачког стила испред камере Иствуд као човјек иа камере, тј. Режисер, био је спреман на радикалније ауторске захвате и истраживање нових територија, увијек инсистирајући на строгој естетици својих јунака, “усамљених професионалаца”, вјештих и способних људи, који трпе ударце, али свој посао раде по сваку цијену до самог краја.

Већ од режисерског првенца, краткометражног “The Beguiled” (1971), снажно еротизоване ратне драме, о рањеном јужњаку који се крије од јенкија у женској дјевојачкој школи, било је јасно да Иствуд режисер неће играти по вестерн/крими/акционим постулатима, који су били очекивани од њега на основу глумачке каријере. Наравно, није он могао, а хвала Богу није ни требало, да бјежи од самог себе и онога што јесте, али као и увијек кад је он у питању, правила је стварао само он, а не филмска индустрија или публика.

Утицаји режисера попут Серђа Леонеа, Дона Зигела, Бада Ботичера, Џона Форда, Хауарда Хокса, Џона Хјустона видљиви су у његовом раду, али учење заната и таленат резултовали су у ауторском смислу, филмовима које тешко можете сврстати у одређени жанр осим у жанр “филмови Клинта Иствуда”. Режисерска серија ремек-дјела снимљених током каријере свједочи да је његово инсистирање на ауторској самосталности било сасвим оправдано.

Без обзира на то да ли је ријеч о вестерну, мелодрами, комедији, трилеру, криминалистичком, биографском, ратном или акционом филму, он као режисер, успијевао је да нагласи елементе који говоре да је ријеч о његовом филму. Једноставни, али ефектни заплети, упечатљиве карактеризације, са препознатљивим духом и енергијом аутора у режисерском рукопису, успијевају да надмаше развиканија умјетничка имена. А чак и кад дјелимично подбаце у смислу оцјена критике и зараде у биоскопима, добар дио Холивуда дао би десну руку да може снимити такве промашаје.

Човјек и мит

Иствуд је своје митске позиције унутар филмске индустрије и модерне културе, наравно свјестан, односећи се према њој с лаким презиром константне демистификације путем брижљиво стилизоване ироније. Избјегавајући замку маниризма у својим филмовима аутопародира и реконструише сопствени мит. Тај процес започео је током седамдесетих, а довео до врхунца у посљедњем великом вестерну модерног доба “Неопростиво” (1992). У њему је он свој статус усамљеног хероја, буквално и метафорички, срушио у блато, да би га затим из њега подигао већег и сјајнијег, дарујући нам величанствен филм и незаборавни лик Вилијама Мунија, “лопова и убице, озлоглашеног човјека необуздане нарави”, којем је Бог опростио гријехе па зашто не бисмо и ми”. А пошто му ни то није било довољно у “Гран Торино”, он га је убио, доказавши да херојима ни смрт не може ништа. Зато и јесу хероји. У складу са односом према свом значају у историји америчке културе, он се посљедњих 20 година каријере у великој мјери бавио преиспитивањем америчких митова, од историје (Flags of Our Fathers, Letters from Iwo Jima, Changeling) преко институција државе (Ј. Едгар), спорта (Million Dollar Baby, Trouble with the Curve), поп кутуре (Jersey Boys) до реалних јунака модерног доба (American Spiner, Sully, Richars Jewell), уз здрав резон да је мало позванијих за такав задатак.

Усамљени маверик унутар система који тражи послушност и профит по сваку цијену, он је своју слободу купио упорношћу, тешким радом и квалитетним филмовима. Недодирљив на својој позицији, једнако га респектују публика, колеге и критика, а свако ко је покушавао да оштри зубе на његовим филмовима, прије или касније, морао је сам себи да скаче у уста. Иствуд одавно, како је то лијепо примијетио Олег Сладољев у свом тексту “Клинт од милион дуката”, никоме не полаже рачуна. Без сталних продукцијских уговора, без великих маркетиншких тимова иза себе, без мегабуџета, уз контролу над средствима и условима под којима ради био је независни режисер, када је то у Холивуду био само појам из рјечника.

Политички близак републиканцима и америчкој десници пажљиво је чувао индивидуални став и мјерио политичаре личним поступцима па је, рецимо, након почетне подршке Трампу због провоцирања америчке политичке елите, њу повукао због “неџентлменског понашања на 'Твитеру'“ и Трампових сумњивих расних ставова. Иако није био благ према данашњој ери политичке коректности и млитавих погледа на свијет.

- Сви су одједном расисти. Када сам ја одрастао, то нису биле расистичке изјаве. Када ми је стигао сценарио за “Гран Торино”, рекли су ми да је стварно добар, али политички некоректан. Одлично, рекох, још ноћас ћу га прочитати. Сљедећег јутра сам ушао у своју канцеларију, бацио га на сто и рекао да почињемо да снимамо - рекао је Иствуд и направио антирасистичко ремек-дјело.

Сада, у моменту кад је најавио пензију, Иствуд иза себе има 92 године живота, више од 60 година каријере, одличне филмове, 72 глумачке улоге, четири освојена “Оскара” и десет номинација, 152 освојене награде и 170 номинација, успјешну каријеру градоначелника, импресивно богатство, статус најомиљеније америчке филмске звијезде и глумца којег једнако воле на богатом западу и у сиромашним земљама Трећег свијета.

Ријеч је о режисеру који своју дужност забављача (он строго инсистира на том појму), озбиљно схвата, остављајући другима да траже интелектуалне поруке у његовим филмовима. Оно што можете пронаћи у сваком његовом филму јесу емоције, које вас могу развеселити или растужити, слично оном што ради и “филм”, који се назива животом, само што су његови филмови већи од живота. Баш како и треба да буде.

Приватни живот

Приватни живот Клинта Иствуда, једнако као и његова каријера, остали су ван уобичајених конвенција. Има седморо дјеце из два брака и двије дуже везе, а своје бројне љубавне авантуре и имиџ великог заводника парадоксално поставио је као морални кодекс романтичног мачизма.

- Моје највеће животно достигнуће је што се сва моја дјеца сјајно слажу и воле и сједе за истим столом - изјавио је он.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана