Сав тај дарвинизам: За или против?

У нашој природи је да постављамо питања о поријеклу. Од тренутка када смо постали свијесни и разумни тражимо начине да објаснимо и схватимо одакле потичемо, ко су наши преци и, на крају крајева, можемо ли знати куда идемо. Једна могућност је да филозофирамо о могућим сценаријима по којима смо настали, смишљамо приче и легенде и на тај начин покушамо да објаснимо своје поријекло.

Друга је да пратимо научни метод, преиспитујемо оно што знамо и истражујемо оно што смо пронашли. Тужна чињеница је да нам ни наука засад не може дати потпуни одговор на то како смо дошли овдје гдје јесмо. Остаје један број отворених питања о којима се воде дебате међу научницима, али основа остаје иста – пратимо Дарвинов пут.

Средином 2008. године, у пећини Денисова у суровим условима Сибира, руски археолог Александар Цибанков је откопао комадић кости. Анализирајући мјесто и дубину на којој је радио, процијенио је старост открића на 30.000 до 50.000 година (што се даљом анализом утврдило као тачно). Кост је припадала примату. Био је то дио малог ножног прста, а како су једини примати у овим предјелима били преци људи, ово је морао бити такав случај.

Цибанков је послао кост у Институт „Макс Планк" у Лајпцигу, гдје је водећи стручњак за анализе старе ДНК Сванте Паабо, проучивши геном добијен из митохондријалног ДНК (мтДНК), потврдио невјероватно откриће. Испоставило се да анализирана ДНК не припада геному модерног човјека. Али није ни од неандерталца! Припадала је некој новој врсти човјека, до тада никада виђеној. Био је то огроман помак у теорији еволуције. Истовремено, нешто што је поново подјелило мишљења научника.

Проблем око ког научници сукобљавају мишљења када је у питању еволутивни пут човјека јесте начин анализирања података. Тачније, шта нам могу рећи ДНК анализе и да ли геном уопште садржи информације о пореклу врсте?

ЗА: ДНК анализа помаже у идентификовању наших предака

Денисовљански човјек, према анализи ДНК, није припадао нити неандерталцима, нити савременим људима. Био је посебна врста. Врста о чијем постојању не бисмо ни теоретисали да није било анализе генома. Паабо је са својим тимом изоловао митохондријски ДНК, дијелић генома чијих копија ћелија има у изобиљу.

Управо зато је такав геном најлакше пронаћи у прастарим узорцима. Митохондријски денисовљанског и савременог човјека се разликује за 385 нуклеотида (од приближно 16.500). Ово су значајне разлике. Само као примјер, митохондријски ДНК човјека и неандерталца се разликују за 202, а човека и шимпанзе за 1462 нуклеотида. Наравно, говоримо само о митохондријском ДНК.

Даљим ископавањем у истој пећини пронађена су два зуба, чије је испитивање потврдило налазе из првог узорка. Интересантна је чињеница да су у истој пећини пронађени остаци и савремених људи, али и неандерталаца. Шта је то могло да значи? Одакле сви они на истом мјесту?

Поређењем ДНК неандерталаца, денисовљанских и савремених људи, требало би да дођемо до одговора шта је то јединствено за сваку врсту. Захваљујући подацима које засад имамо, постављена је теорија која приказује могући сценарио. Прије 500.000 година преци савремених људи су се одвојили од своје прапостојбине у Африци и кренули на сјевер. Паабо претпоставља да је Хомо хеиделбергенсис врста од које потичу.

Један диео њих је настанио данашњу Европу, гдје су настали неандерталци, а дио од ког су постали денисовијанци је отишао на исток. Ове двије врсте су се такође међусобно париле. Тек касније, када су Хомо сапијенси, савремени људи, мигрирали ка сјеверу, наишли су на неандерталце, односно денисовијанце. Врсте су се до одређеног нивоа међусобно париле, према процјенама између 30.000 и 46.000 година пре нас.

ПРОТИВ: ДНК анализа не помаже у идентификовању наших предака

С друге стране, група научника каже да не можемо вјеровати ДНК анализама када је у питању поријекло човека. Како они мисле, ДНК деградира временом, па је геном оштећен и не садржи довољно података за поређење са савременим човјеком. Сам митохондријски ДНК, као и остаци ДНК, након толико година не може представљати репрезентативни узорак и самим тим не даје поуздане резултате.

Доктор Сара Тишкоф са Универзитета у Мериленду каже да се не можемо ослонити на статистику података када је у питању ДНК анализа оваквих узорака. Такође, самим мјешањем врста долази до промјена у геному. Присутне су, наравно, и мутације, па је потребно много више и детаљније анализирати узорке. Ово узрокује проблем, јер узорака више нема.

Засад нигде није пронађено још костију које би подржале теорију коју генетичари предлажу. Овдје лежи можда највећи аргумент у рукаву палеонтолога.

Ако је сценарио заиста истинит, зашто до сада нисмо пронашли још оваквих узорака? Чињеница је да у ствари и не знамо како би та нова врста изгледала, управо јер још ниједна лобања, нити нека друга карактеристична кост није пронађена. Ако су такви људи заиста постојали, гдје су? Подјсећа мало на Фермијев парадокс, зар не? Многи палеонтолози сумњају да ћемо их икада пронаћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.