Младен Крстајић, први човјек Радника, за Глас Српске: Не желим на чело ФСРС

Истакао је ово предсједник бијељинског премијерлигаша Радника Младен Крстајић, који је на чело клуба дошао 22. јануара прошле године.

- Немам амбиција јер је то још рано за мене, сматрам да је та функција за искусније спортске раднике. Тек сам практично кренуо као предсједник Управног одбора Радника, гдје желим да направим добру причу и када ту постигнем резултат, онда могу даље да идем.

ГЛАС: Како се уопште родила идеја да постанете предсједник Радника?

КРСТАЈИЋ: Стицајем околности сам дошао на чело Радника, а за то је највише заслужан градоначелник Бијељине Мићо Мићић, са којим сам се договорио у року од пет минута. Окупио сам тим од 13 чланова који чине Управни одбор клуба и кренули смо на посао. Од самог почетка било је тешко, Радник није добро стајао на табели, па смо морали да урадимо много тога. На крају прољећа изборили смо опстанак који нам је био примарни циљ - нагласио је на почетку разговора предсједник Бијељинаца.

ГЛАС: Радник је на крају јесени заузео високо четврто мјесто. Да ли се може рећи да се Европа увелико смијеши?

КРСТАЈИЋ: Циљ нам је да се стабилизујемо као клуб, да ојачамо као екипа која би била још организованија. Без обзира на то што је до сада направљено доста, сматрам да може и мора још боље. Притисак јавности и љубитеља фудбала у Бијељини и те како се осјети, али то је још један подстрек да радимо још боље, како би Радник у будућности био екипа која заслужује поштовање. Желимо да прво створимо све услове за то, па тек онда да се упустимо у трку за излазак у Европу. Критеријуми за добијање такмичарске лиценце се стално пооштравају и ми већ припремамо све да на прољеће почнемо са постављањем семафора и рефлектора. Уз то, треба нам и још један помоћни терен са вјештачком травом да би омладинска школа имала још боље услове.

ГЛАС: Поред активности у свијету фудбала бавите се и приватним бизнисом, производњом ракије... Откуд "Хуберт" усред Баната?

КРСТАЈИЋ: Историју нисмо хтјели тако лако да избришемо. Банатско Велико Село се од 18. вијека до колонизације 1945. године звало Сент Хуберт. Још 1924. године сласна ракија је кружила шором. Баш у тој кући гдје се некада производила ракија и вино наставили смо традицију. Чист и изражен мирис воћа сачували смо у нашој дестилерији и данас можемо да кажемо да производимо аутентичну војвођанску ракију.

ГЛАС: Када сте дошли на идеју о покретању тог бизниса?

КРСТАЈИЋ: На идеју сам дошао са мојим пријатељем који је ракију производио у малим количинама. Позвао је мене у ту сву причу, дао сам му зелено свјетло и кренули смо у производњу. Посљедњих пет година откако се бавим овим послом растемо маркетиншки, квалитетом, учесници смо бројних сајмова, а све што зарадимо улажемо у нову рецептуру и технологију.

ГЛАС: Од Зенице, преко Кикинде и Београда до Њемачке, па онда опет у Банат. Изгледа да тамо највише волите да боравите. Зашто?

КРСТАЈИЋ: Од 18. године везан сам за Банат, оженио сам се са 22, са супругом Банаћанком, Банат ми је у души, али без обзира на све, мени је централа Београд, гдје живим, дјеца ми иду у школу, а баве се и осталим активностима.

ГЛАС: Како гледате на репрезентацију Србије у будућности, с обзиром на неуспјех у квалификацијама за Евро 2016?

КРСТАЈИЋ: Дошло је вријеме за промјене, треба да дођу млађи, амбициознији људи жељни доказивања не само у Србији него у Европи и свијету. Вјерујем да ће година која је тек почела бити година промјена да се крене у правцу успјеха. Вријеме је да се пласирамо на Свјетско првенство у Русији, јер сам убијеђен да сада Србија, што се тиче играчког кадра, има квалитет, само треба посложити коцкице.

ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање у Партизану, који за "вјечитим ривалом" у шампионату заостаје 26 бодова?

КРСТАЈИЋ: Мислим да је ово најгора година у историји Партизана. Посљедица овако катастрофалних резултата су људи који воде клуб, који немају везе са фудбалом и са спортом уопште. Легенде Партизана не могу да приђу клубу, а камоли да помогну, па су приморани да гледају са стране. Имам осјећај да је то нека политичка прича. Без обзира на све, Партизан и Звезда су и даље испред свих, иако има још клубова у Србији у којима се добро и квалитетно ради. Поменуо би Чукарички, који је по мом мишљењу најорганизованији клуб у Србији.

ГЛАС: Да ли је долазак Ивана Ћурковића за в.д. предсједника Партизана корак напријед за "црно-бијеле"?

КРСТАЈИЋ: Бојим се да је то само маска.

ГЛАС: Који је пут под којим би се Партизан могао извући из кризе?

КРСТАЈИЋ: Управа која је поднијела оставке заиста мора да оде из клуба и да дођу људи који који воле Партизан и који знају да раде у фудбалу.

Породица

ГЛАС: Са супругом Љубицом Младен Крстајић има троје дјеце: Светлану (19), Елену (12) и сина Матеју (10). Чиме се они баве?

КРСТАЈИЋ: Старија кћерка Светлана је прва година на студијима у Барселони, Елена је седми, а Матеја пети разред. Елена поред обавеза у школи тренира атлетику у Партизану, Матеја тренира фудбал такође у Партизану. Супруга Љубица је велики борац и она је та која успијева све то да укомпонује, јер су моје обавезе док сам активно играо фудбал биле велике, а ни сада нису ништа мање.

Број 20

ГЛАС: Која је симболика броја 20 у Вашем животу?

КРСТАЈИЋ: Сјећам се момента када ми је економ у Партизану Бранко Вучичевић Гавран рекао: "Узми, бре Босанац, дрес са бројем 20. Видиш како је леп број." Тада ми се свидио и практично ме пратио кроз каријеру, а иначе волим парне бројеве. Када сам играо за Вердер и када сам преговарао са Шалкеом, дански репрезентативац Кристијан Поулсен је носио број 20. Мој први услов у преговорима са Јупом Хајнкесом био је да, ако дођем, желим тај број, а он је обећао да ће ми испунити жељу, што је и учинио. Поулсену је дао број два, а мени 20.

Риболов

ГЛАС: У тренуцима одмора волите да пецате и често сте на Тиси. Радо одлазите са пријатељима из Бијељине у Норвешку у риболов. Каква су искуства на том пољу?

КРСТАЈИЋ: Често сам на Тиси са мојим пријатељем Мишом Лолиним који, када дође из Њемачке, одмах жури да забацимо удицу. Волим да пецам на Дрини, Сави, Тиси, а посебан је угођај за нашу екипу седмодневни одлазак у Норвешку у риболов. Скоро сваке године тамо одем са петорицом пријатеља из Бијељине, изнајмимо викендицу и авантура је загарантована. Док човјек оно не види својим очима, не може да схвати колико је лијепо пецати окружен фантастичном природом. Риболов је нешто што ме одмара од фрке, трке и свакодневице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.