Милан Џими Стојнић, аутомобилиста из Градишке: Не одустаје од трка ни у осмој деценији

Један од њих је и аутомобилиста из Градишке Милан Стојнић којег сви познају по надимку Џими и који 50 година другује са воланом, док му адреналин и даље тече венама и поред 77 година на леђима. У опширном интервјуу “Гласу Српске” причао је о својим почецима, љубави према аутомобилима, освојеним пехарима....

- Као млад желио сам да се докажем и био сам пун адреналина. Са 18 година имао сам ауто и тако сам кренуо. Био је то “фићо” 750, касније сам имао 850 и возио у националној класи. Било је то 1972. године, а након тога набавио сам “стојадина”, па “југа”, “пежоа” 106, “хонду втц” 1600, “хонду” тип Р 2000, “опел” гси 2000 и у свим класама (1400, 1600, 1800, 2000 кубика) сам био први. Имао сам добре резултате па сам увијек ишао горе у вишу класу - рекао је Стојнић који је активни члан и селектор Куглашког клуба Ада из Бањалуке

ГЛАС: Колико сте трка одвезли до сада?

СТОЈНИЋ: Тај податак не знам, али знам да у колекцији имам 482 пехара које сам добијао за прво, друго или треће мјето.

ГЛАС: Колико сте километара одвезли у каријери?

СТОЈНИЋ: Ха-ха-ха... Затекли сте ме тим питањем. Е, то тек не знам. Рекао бих превише... ха-ха-ха. Само у тренинзима има више од милион, а гдје су још трке.

ГЛАС: Колико је овај спорт скуп? Да ли је скупљи сада или раније?

СТОЈНИЋ: Овај спорт је увијек скуп, али ми се чини да је сада најскупљи. Дошли су нови јачи и скупљи аутомобили па је тешко изаћи на крај са свим тим. Да би био конкурентан мораш имати добар ауто, а добар ауто тражи много пара.

ГЛАС: Колико се трка може одвести са једним аутомобилом без кварова и шта највише страда?

СТОЈНИЋ: Тркаћи ауто може да издржи три трке па да скидате мотор и правите ревизију мјењача да се не би десио квар ако хоћете да сачувате мотор. Највише страдају карике као и мјењач на трећој и четвртој брзини. То морате да пазите јер ако вам се деси квар током трке па је не завршите остајете без бодова и губите цијелу годину.

ГЛАС: Сјећате ли се своје прве трке?

СТОЈНИЋ: Како да не. Било је то 1972. године на Јахорини са “фићом” 850 специјал. Требало је направити 1.860 километара и ту сам неславно завршио у Зворнику. Био сам млад, пун себе, нисам тренирао, мислио да све знам, а нисам знао ништа. Залутао сам и слетио.

ГЛАС: Када је дошла прва побједа?

СТОЈНИЋ: Ух, сад сам затечен. Знам. Послије рата је то било на Јахорини. Први пехар освојио сам у Бањалуци када сам возио на Бањ брду. Био је то онај стари пехар, обични и није као ови фини као сада.

ГЛАС: Када сте положили возачки испит?

СТОЈНИЋ: Возио сам на братову возачку дозволу од 18 године и онда сам положио у 20. Брат је увијек галамио на мене јер он због тога није могао возити. Због истог презимена могао сам се шлепати, а и доста смо личили један на другога.

ГЛАС: Каква је била аутомобилистичка сцена прије рата у Бањалуци и околини?

СТОЈНИЋ: Није било пуно возача тркача. За нас је појам био Танасије Куваља који је купио ауто и почео се бавити тиме, када је престао возити бицикл на којем је био првак Европе. Сви смо ми за њим “трчали” јер је било скупо. Када поменете аутомобилизам у БиХ и када кажете Тане то је то. Њему капу скидам. Велики је човјек и возач.

ГЛАС: Реците нам неку анегдоту с њим?

СТОЈНИЋ: Има их много, али нису баш за медије ха-ха-ха-ха-ха. Рецимо, возимо се Тане и ја у Мостар. Хоће Тане да идемо јести жабе у ресторан. Он то воли, ја никако не волим. Ипак, отишли смо и скупо платили. Он је појео двије порције, а ја сам имао осјећај да оне мене једу док сам ручао. Исто тако, једне прилике идемо нас двојица за Сплит. Кажем ја њему да ми треба пара, а он одговара: “Биће кад се вратимо у Бањалуку” и још је рекао да сиротиња не вози трке. Ипак, дао ми је новац касније.

ГЛАС: Колико је потребно новца да се одвезе једна сезона?

СТОЈНИЋ: Прије свега морате знати да ли ћете возити кружне или брдске стазе. Ко вози “круг” не вози “брдо” и обрнуто, док ми из Бањалуке возимо обоје због стазе у њој и јер смо навикли. Шампион ће бити онај ко има пара и ако идете на прво мјесто мислим да је потребно неких 50.000 марака што је веома скромно и за шта је потребно много среће те да не буде кварова на аутомобилу. Све зависи од аута. Ако он добро служи онда нема проблема. Рецимо на мом ауту “хонди” тип Р мотор има 310 коњских снага и кошта 30.000 евра, мјењач кошта 13.000 евра и ако се било шта поквари онда можеш само да плачеш. Годишње има петнаестак трка и како пред крај сезоне нестаје пара тако не идеш на трке.

ГЛАС: Каква је сада ауто-мото сцена у БиХ?

СТОЈНИЋ: Моментално никаква. Имате АМС Републике Српске који функционише док на нивоу БиХ нема савеза, иако се још прави, али није направљен и ове године неће бити првенства БиХ. Чак и послије рата било је много боље него сада јер се политика умијешала у спорт јер ту има лове.

ГЛАС: Колико су млади заинтересовани да се баве овим спортом?

СТОЈНИЋ: Млади јесу заинтересовани, али их нема јер финансије диктирају све. У Бањалуци има један перспективан младић који пуно обећава, али бојим се да неће дуго трајати јер нема пара.

ГЛАС: Да ли су сада спонзори заинтересовани као што су некад били?

СТОЈНИЋ: Прије рата било је спонзора који ти купе ауто да се такмичиш, а сада је веома тешко доћи до пара од њих јер је све отишло у приватне руке. Некада су фирме биле државне па су давале новац, али сада приватник не жели да даје своје паре. Могу добити 500 марака за рекламу да носим, али нећу да кидам лак са аута, јер за те паре не могу купити нити једну ламелу која кошта хиљаду марака.

ГЛАС: Колико сте Ви својих пара уложили у овај спорт?

СТОЈНИЋ: Нисам бројао, али сам сигуран да сам могао небодер направити колико сам уложио у спорт који волим. Кад бих се поново родио опет бих се бавио истим.

ГЛАС: Шта Вас још држи да се такмичите са момцима који су много млађи?

СТОЈНИЋ: Дружење и пријатељство, јер у спорту нема политике и осјећамо се као једна породица. Једноставно ми је лијепо. Хтио сам да се повучем послије освајања треће златне кациге и тога сам свјестан јер би требало одустати када си најбољи да не би дозволио да те дијете побиједи односно унуци. То ми није потреба. Ићи ћу на трке и када не будем возио јер је то мој живот.

ГЛАС: Имате ли још адреналина у венама?

СТОЈНИЋ: Наравно да има, али само на мјесец дана пред трку када спремаш ауто, а послије се све полако хлади. Једино када правиш ауто.

ГЛАС: Која Вам је омиљена стаза?

СТОЈНИЋ: Код нас Власеница. Сваки пут сам на њој побиједио. Лежи ми. Брза је, атрактивна, захтјевна и све има на њој. Стаза у Лопарама исто тако која је захтјевна због пута јер није добар и има џомби. Кад налетиш са аутом који је “тврд” само клизнеш као по шинама. Цазин има најбољу стазу гдје се возе трке Централноевропске зоне (ЦЕЗ) док је Гробник далеко најбољи као и Скрадин. Тару доста волим и ту сам био други и трећи, а никад први. Доста ми “лежи” иако је много дугачка и вози се 17 километара па треба упамтити кривине. Битно је само да не помијешаш кривину. Како старим тешко ми је запамтити, али је снимим и док лежим у соби гледам снимак и учим. Једном ми се на Тари десило да “немам једне кривине”. Изађем ја усред ноћи кад тамо на стази остали возачи се окупили и тренирају па сам схватио да нисам једини који не зна све кривине.

ГЛАС: Колико дуго проучавате кривине?

СТОЈНИЋ: Кривина на којој сам слетио у Лопарама, Дојчин (Горан Дојчиновић) и ја смо је радили три сата, само њу, али сам налетио на уље што се пролило, као и онај прије мене који је излетио. Требало је да припазим, али нисам па сам завршио на крову.

ГЛАС: Колико сте уништили аутомобила до сада?

СТОЈНИЋ: Имао сам три тоталке и нисам имао неких других већих штета што на оволики број година и није пуно. Нема ниједног возача који није слетио. Није слетио само онај ко није возио, а када публика види да неко споро иде каже му да је “пошао у сватове” или да “вози дјецу на море”.

ГЛАС:  Да ли је истина да сте кроз циљ прошли на крову?

СТОЈНИЋ: На Игману сам имао излијетање у простор који је био миниран и 300 метара сам на крову ишао кроз провалију. У Цазину сам кроз циљ прошао на крову што се признало и био сам други. Ситуација је била оваква. На 12 метара од циља отпада ми задњи лијеви точак па предњи десни, онда тек идем на кров, ватра сијева на све стране, точак лети преко мене...

Најдража побједа

ГЛАС: Која Вам је побједа најдража?

СТОЈНИЋ: Све су драге, али нормално златна кацига је најдража. То је највеће достигнуће, а ја их имам три. Да би се освојила златна кацига потребно је бити шампион три године заредом или пет година на прескок. Прву златну кацигу добио сам за титуле из 2006, 2007, 2010, 2013. и 2015. године за кружне трке. Другу сам добио за титуле 2015, 2016. и 2017. године, а трећу за титуле 2019, 2020. и 2021. године. Био сам првак 15 година или девет година узастопно што је ужасно тешко. Никад нисам био испод трећег мјеста. Увијек сам међу првом тројицом и зато имам толико пехара.

Идол

ГЛАС: Возили сте са свим асовима бивше Југославије. Ко Вам је остао у посебном сјећању?

СТОЈНИЋ: Имам пуно пријатеља међу врхунским возачима са којима сам возио, али ми је у души, не знам зашто, вјероватно зато што сам са њим дијелио собу, покојни Фрањо Кончар из Црне Горе. Он ми је остао идол, мада су ту Асановић, Комљеновић, Веснић... који су изузетни људи, али са Фрањом ме нешто вукло.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.