Дианина листа: Жена која је спасила 7.500 дjеце од усташа

Такав је и случај са Дианом Будисављевић, која је током Другог свјетског рата од усташког прогона спасла хиљаде живота.

Причу о жени чија прича неодољиво подсјећа на филм "Шиндлерова листа", од заборава жели да сачува продуценткиња Дана Будисављевић, која је даљи потомак Дианиног супруга.

Она снима филм о њеном животу, радног назива "Операција ДБ". Главна инспирација јој је Дианин дневник, који већ дуго проучава Наташа Матаушић, историчарка која тренутно завршава докторску дисертацију о операцији спасавања дјеце.

"Један од најмоћнијих дијелова из њеног дневника описује њену посјету логору Стара Градишка. Она је са неким сестрама из Црвеног крста чекала цијелу ноћ, прије него што јој је Макс Лубурић, командант логора дозволио улаз", каже историчарка.

"Дианина листа"

Диана Будисављевић рођена је 1891. у Инсбруку у трговачкој породици Обексер, а њена мајка Ана била је Американка њемачког поријекла. Као дјевојка је била страствени ловац, а обожавала је музику Рихарда Вагнера. Непосредно прије почетка Првог свјетског рата похађа часове за његоватељице у болници у Инсбруку, гдје упознаје др Јулија Будисављевића који је тамо радио као асистент на хирургији. Вјенчали су се 1917, а двије године касније преселили у Загреб, гдје се он запослио као професор хирургије на новооснованом Медицинском факултету.

Диана је била изразито посвећена мужу и ћеркама Илсеи и Јелки, које су јој током Другог свјетског рата, када су већ обије биле удате, пружале велику помоћ у акцијама спашавање дјеце. Диана, која је 1941. прославила 50. рођендан, у свом дневнику након повратка из логора у Јабланцу 4. августа 1942. пише да је иза ње "напоран дан, пун стравичних утисака, јада и очаја који су је дуго прогонили и те су жалосне спознаје вјероватно узрок њеном оболијевању које је тада почело".

На самом почетку рата сазнаје за постојање усташких логора у којима има жена и дјеце и самоиницијативно организује њихово довођење у Загреб, гдје их декларише као избјеглице и смијешта у Завод за глувонему дјецу у Илици, уз дозволе њемачких официра. Није се, каже Матушић, либила да било коме покуца на врата и моли за помоћ, па тако ни министра Андрију Артуковића ни кардинала Алојзија Степинца, који јој за смјештај избеглица препушта Јеронимску дворану на данашњем Тргу краља Томислава. За разлику од српских, јеврејским женама и дјеци усташе ни по коју цену нису жељеле да поштеде живот, него су их све послали у Аушвиц.

Уз помоћ породичних познанстава Диана полако плете мрежу сарадника, међу којима су и људи блиски НДХ-овом режиму који нису могли да се помире са злочинима и расном политиком, попут службеника у министарству Камила Бреслера. Иако је био православац, Дианин супруг успијева да задржи посао, а њу повезује с колегама љекарима који, ризикујући да буду отпуштени из државне службе и прогањани, учествују у лијечењу дјеце пристигле из логора.

Битка на Козари

"Било је разумљиво да се мој муж плашио за мене и себе и није био сагласан с мојим радом. Ипак, жељела сам да помогнем колико је то било могуће. Будући да нико други није желио да преузме ризик, није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних и ако сам у могућности да другима помогнем, а притом сам у првом реду мислила на дјецу, мој је живот био тако богат, да морам примати догађаје онаквим какви ће бити", забиљежила је у свом дневнику храбра жена која је највише посла имала од јула 1942, након битке на Козари.

Циљ њемачких и усташко-домобранских снага које су бројале 29.000 војника био је потпуно уништење партизанске војске која је на подручју западне Босне држала под контролом Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. Након интензивне борбе, партизани су успјели 3. јула да пробију обруч на југозападном дијелу планине Козаре и одведу дио цивилног становништва, док је већина остала опкољена. Дио цивила, претежно српско становништво, убијен је на лицу мјеста, а већина је транспортована у сабирне и прихватне логоре. Према процјенама здравствене службе НДХ, у Босанској Дубици је било 26.000 људи, у Јасеновцу 8.400, у Млаки 7.000, Јабланцу 4.000, Приједору 14.000, Старој Градишки 1.300 и Новској 7.300 људи, углавном стараца и жена с дјецом.

Из тих је логора дио људи био распоређиван на присилни рад по селима у Славонији, Мославини и Билогори, а дио транспортован у логор Стару Градишку и оближње логорске економије - Уштица, Јабланац, Млака - организоване у селима из којих је насилно исељено православно становништво. За рад способни мушкарци и жене, издвојени су и одведени на присилни рад у Њемачку и Норвешку, а у логорима је без икакве бриге остао велики број дјеце, од одојчади до четрнаестогодишњака.

Након доласка првог транспорта са 700 дјеце из Старе Градишке у Загреб, 11. јула 1942. године почела је борба за њихов смјештај. Диана Будисављевић пише "како је необично тешко било осигурати смјештај за дјецу".

"Различити моји разговори у Министарству удружбе и код надбискупа били су сви без резултата. Већа зграда која би послужила као карантин није стављена на располагање. Нека себи помогнемо како знамо или нека дјецу оставимо у логору. Дозвола за довођење дјеце била је тако невољко дата. Усташе нису стварно жељеле да се дјеца спасу. И министар удружбе је невољко дао одобрење за смјештај и бригу за дјецу уз усмену препоруку да се доведе што је могуће више непознате дјеце која ће се онда одгајати у усташком духу", пише Диана која након добијања дозволе за преузимање дјеце одлази у Стару Градишку.

Претње усташа

С њом путује и др Владимир Броз из Црвеног крста, представник министарства и десетак медицинских сестара из Црвеног крста, међу којима и Драгица Хабазин. Дочекује их злогласни заповедник логора Макс Лубурић који им, пише Диана, бијесан што мора да преда дјецу, прети да само о његовој доброј вољи зависи да ли ће их пустити из логора и да их може сакрити тако да их нико не нађе.

Тек слиједећег дана допуштено им је да уђу у логор у којем је стање било језиво, о чему Диана пише у свом дневнику од 10. јула 1942: "Затекли смо нешто ужасно. Собе без икаквог намјештаја, само са нокширима, док су на поду лежала и сједила немогуће мршава дјечица. Већ се видјела смрт у њиховим очима... Љекар је рекао да им нема помоћи, али је вођа транспорта рекао да треба да узмемо свако дијете које се може помјерити и избор је направљен. Они који су још могли да стоје на својим ногама су узети, а оне који су посртали и нису имали снаге да стоје смо оставили. И стварно је већина тих јадних бића умрла још током дана. У једну собу у којој је владала дифтерија и већ су сва дјеца била на смрт болесна, нисмо ни улазили... Мала створења на самрти нису могла ништа да кажу. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је стрпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у боли рођено, с одушевљењем дочекано, с љубављу његовано и одгајано, а онда - Хитлеру требају радници, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну, каква неизмерна туга, какав бол".

Поновно путује у Стару Градишка 13. јула и преузима још дјеце без родитеља, али и ону с мајкама које су пристале да их дају. Диана пише да те жене три дана нису ни за себе ни за своју дјецу добиле храну.

"За храњење својих уплаканих најдражих имале су само своје сузе и очај, сад су гледале те мале изгладнеле лешеве. И још један носач мртвих, и још један, њих седам један за другим. И сад више нису могле издржати. И ако сопствено срце искрвари - спасити, спасити најдраже! Дошле су до столова гдје су писане листе, гурале се и молиле: 'Узмите, узмите, не можемо да их хранимо, не можемо да допустимо да умру од глади", пише Будисављевић која у слиједећим мјесецима наставља да обилази логоре из којих извлачи неколико хиљада малишана, али и трудних жена, уз писмено одобрење њемачког мајора Вилхелма Кнехеа.

Љекари и медицинско особље, као и добровољци Црвеног крста, се смјењују, али она иде сваки пут, учествује у пописивању дјеце и прати их на путу до Загреба.

Попис дјеце

У Загреб је 17. августа 1942, на раскрсницу Сењак која се налазила на мјесту данашње Аутобуске станице, стигао транспорт са 1.080 дјеце из Старе Градишке, о чему Дианин најближи сарадник Камило Бреслер пише да су углавном млађа од пет година и "да је много одојчади, коју је крвничка рука отргла с мајчиних груди и побацала у сточне вагоне".

Већина је имала пролив, а након 24 сата вожње многа су помодрила од плача. Износили су их на носилима и пребројали 250 одојчади у доби до годину дане којима нису знали имена, односно имали су попис дјеце, али нису знали којем дјетету припада које име.

Већ у августу Диана и Камило увиђају да је толики број дјеце могуће спасити само удомљавањем у породице, што они називају - колонизацијом. У почетку удомитељи - међу којима има и богатих и угледних Загрепчана па и страних дипломата, али и обичних радника - дјецу узимају илегално одмах на станици и потајно одводе кућама јер се усташе противе таквој идеји. Међутим, Диана у свом дневнику биљежи да 13. августа одлази мајору Кнехеу и тражи да се допусти удомљавање дјеце смештене у пренакрцаним домовима јер постоји опасност да их усташе опет одведу у логоре, а прети им и масовно ширење заразних болести. Уз Степинчеву подршку креће удомљавање преко црквених организација, а Диана записује да је тако дом пронашло више од 5.000 српске дјеце од којих су многа, утврдила је Матаушић, тако добила нове родитеље с којима су наставили да живе и послије рата, док су се нека вратила својим биолошким породицама.

Ипак, мало је ко од тих људи, од којих су неки и данас живи, икада сазнао за Диану Будисављевић и њену акцију. Који су знали, ћутали су. Како би након рата дјеца лакше нашла своје родитеље, штампала је посебне картице формата 12 са девет центиметара на којима је биљежила све познате податке о сваком дјетету, као и о удомитељима. Пописала је тако више од 12.000 дјеце коју је већином и сама спасила, али и сву осталу која су током ратних година прошла кроз загребачки прихватни центар Црвенога крста, болнице и неке друге установе.

Прва дама

Када су партизани ослободили Загреб у мају 1945. закуцали су и на њена врата. Одузели су јој породични аутомобил, као и сва документа са фотографијама и информацијама о хиљадама спасене дјеце.

Иако јој се приписује спасаване 7.500 дјеце из усташких логора, она је водила евиденцију о 12.000 ратних сирочића који су распоређени у манастирима и приватним кућама широм Хрватске. Већина дјеце потицала је са Козаре, која је "очишћена" заједничком операцијом нациста и усташа.

Операција спасавања дјеце није игнорисана послије рата - чак је хваљена као тријумф ослободилаца. Међутим, Диана Будисављевић, која је ризиковала свој живот и живот своје дјеце, избрисана је из наратива, као и имена већине њених сарадника и помагача. Није ухапшена нити испитана, али је на побједницима остало да напишу историју о дјеци ослобођеној заточеништва.

Диану је послије рата контактирало око 4.000 родитеља који су тражили своју дјецу, али без своје архиве, није могла да учини ништа како би им помогла.

Она је у фебруару 1947. предала је детаљан извјештај о свом раду Уличном одбору Антифашистичког форума жена, уредно спаковала све преостале документе у велики дрвени сандук и закључала га. О својој акцији није никад више проговорила, али је наставила с хуманитарним радом. Када је 1953. године у околини Инсбрука основано прво С.О.С. дјечје село, Диана га је, иако није била нарочито имућна, сваке године новчано подржавала, а 1972. се заједно са супругом вратила у свој родни град у Аустрији, гдје је и умрла 1978. године.

Њена посљедња историчарима доступна фотографија снимљена је 1968. на Мирогоју, гдје је у пратњи супруга дошла на сахрану његовог брата, Срђана Будисављевића, који је био министар у Краљевини Југославији и један од тројице чланова Намесјничког вијећа које је након рата заступало краља Петра и које је у марту 1945. Титу повјерило мандат за састављање владе. А на Мирогоју је фотограф том приликом, како стоје једно до другог, снимио и челницу хрватске Комунистичке партије Савку Дабчевић Кучар, предсједника Сабора Ивана Крајачића Стеву и прву даму Јованку Броз која се дјевојачки презивала Будисављевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.