Zoran Paunović za “Glas Srpske”: Skrivene niti između muzike i književnosti

Zoran Paunović za “Glas Srpske”: Skrivene niti između muzike i književnosti 23.05.2018 08:13 | Milanka Mitrić

Povoda za razgovor sa profesorom, prevodiocem i piscem Zoranom Paunovićem je mnogo, a jedan od njih je i objavljivanje njegove nove knjige eseja “Doba heroja”, koja je nedavno objavljena u izdanju “Geopoetike”. Ovom prilikom, razgovarali smo i o drugim književnim temama.

* GLAS: Vaša nova knjiga “Doba heroja” jeste knjiga eseja o vezi rokenrola i književnosti. Na koji način ste pravili poveznice određenih muzičara sa književnicima?

PAUNOVIĆ: Te se veze jednostavno nametnu; kada čitamo književna dela ili kada slušamo muziku, shvatimo ponekad da je nešto s nečim povezano i onda počnemo da istražujemo tu vezu i najčešće se iznenadimo koliko je ona složenija i značajnija no što nam se činilo u prvi mah. Prema tome, kad je reč o otkrivanju na prvi pogled nevidljivih niti povezanosti, na početku je uvek intuicija - logika nastupa nešto kasnije. Bez obzira na to da li sam pisao o vezama Morisona sa Blejkom, Dilana sa Džojsom, ili Koena sa Biblijom, uvek sam nastojao da ukažem na skrivene vrednosti takozvane rok poezije, pa i čitave rok kulture.   

* GLAS: Prevodili ste mnoga djela sa engleskog jezika na srpski jezik. Šta je, po Vama, ono što nedostaje našem prevodilačkom književnom opusu?

PAUNOVIĆ: Dela Virdžinije Vulf, na primer, kao da još čekaju da na pravi način budu predstavljena u srpskim prevodima. Ona jesu prevođena, ali nažalost, najčešće na način koji čitaocima nije mogao da dočara veličinu i osobenost umetničkog opusa ove spisateljice. Smatram, takođe, da bi dobro bilo obratiti pažnju i na neke druge klasike, tako što bismo novim prevodima oživeli dela koja su kod nas prevedena pre više decenija, recimo romane Čarlsa Dikensa, ili Vilijama Tekerija, da spomenem samo dvojicu velikih viktorijanskih pisaca. U vremenu koje ima sve manje sluha i smisla za poeziju, vredelo bi prevodima podsetiti na monumentalni opus Vilijama Batlera Jejtsa, ili na jedinstveni poetski glas Emili Dikinson. 

* GLAS: Koja su, po Vašem mišljenju, najznačajnija djela svjetske književnosti ili djela koja su najviše uticala na Vas?

PAUNOVIĆ: Ako pokušam da dam odgovor koji bi obuhvatio oba pitanja, dakle da navedem dela koja spadaju u vrhunce svetske književnosti, a koja su najviše uticala na mene (jer, uticala su na mene i neka dela koja možda i nisu vrhunska literatura), na tom spisku našli bi se romani Ive Andrića, “Derviš i smrt” Meše Selimovića, “Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova, “Uliks” Džejmsa Džojsa, “Bleda vatra” Vladimira Nabokova, poezija Vladimira Majakovskog i Miloša Crnjanskog. Ima toga još dosta, i svakako će mi biti žao što sam neka dela propustio da spomenem, ali neka ostane na ovome.

* GLAS: Šta je problem kod čitalačke publike u današnje vrijeme? Postoji li, i opstaje li kultura čitanja ili se sve bazira na pukom konzumerizmu?

PAUNOVIĆ: Bojim se da na ovo pitanje ne mogu da dam naročito optimističan odgovor. Činjenica je da se čita sve manje, i da su u prvom planu najčešće dela nevelike ili sumnjive vrednosti, koja se lako čitaju i još lakše zaboravljaju. To što se praktično bezvredna dela napadnom reklamom nameću čitaocima nije najveće zlo: mnogo je gore to što se takva dela lažno predstavljaju kao književnost. A to drastično i dugoročno utiče na pad kriterijuma i srozavanje ukusa. U potrošačkom društvu, i knjiga je svedena na potrošnu robu: u nekim humanijim istorijskim epohama, ona je bila mnogo više od toga. Uspemo li, svi koji se na različite načine bavimo književnošću, da knjizi vratimo makar deo njenog nekadašnjeg značaja, svet možda neće postati bolji, ali će zasigurno biti podnošljiviji.  

Umjesto biografije

Zoran Paunović, prevodilac, esejista i profesor engleske književnosti, autor je brojnih članaka i ogleda iz oblasti engleske, američke i irske književnosti i popularne kulture. Napisao je studiju o Vladimiru Nabokovu “Gutači blede vatre”, knjigu eseja iz angloameričke književnosti “Istorija, fikcija, mit” o Dž. G. Bajronu, R. L. Stivensonu i Džimu Morisonu. Promišljeno i jednostavno, sa čvrstom argumentacijom i naučnom podlogom, Paunović je prikazao mnogo različitih aspekata moderne i postmoderne književnosti na engleskom jeziku. Prvi je preveo Džojsovog “Uliksa” na srpski, ali i djela Džozefa Konrada, Džulijana Barnsa, Peti Smit, Boba Dilana i drugih. 



© Glas Srpske 2012 ISSN 2303-7385 | Impresum | Marketing | Kontakt | Latinica | Ćirilica