Иван Клајн, за Глас Српске: У царству ријалитија страда језичка култура

Рекао је ово за "Глас Српске" лингвиста и академик проф. др Иван Клајн, који је цјелокупно стваралаштво посветио његовању српске језичке културе. Памти, каже, доба кад су све говорне емисије на телевизији биле унапријед написане, па су их читали спикери.

- Онда су се појавили водитељи, који слободно говоре и импровизују, и ја сам већ онда помислио: сад више нема лекторске интервенције, па ће многе неправилности из свакодневног говора почети да се шире преко малог екрана и да стичу популарност међу гледаоцима. То је ипак био мали, врло мали корак кад се упореди с данашњим ријалитијима, где и најгоре псовке и бесмислице, као и некњижеван и дијалекатски говор пролазе без и најмање контроле - указује Клајн. 

Појединци су, додаје, некада могли много да ураде на очувању, развијању и изучавању српског језика (Вук и Даничић), али у данашњем масовном, техницизованом и глобализованом друштву појединац не може много ни да помогне ни да нашкоди националном језику.

- Одговорне су институције, пре свега влада и министарства, али њима је језик увек био једна од последњих брига. Од научних институција, мислим да је највише урадила Матица српска, и њен Правопис је једини нормативни приручник који је познат и општеприхваћен (пре свега у школама, а мање у новинским редакцијама, код издавача и у државним установама које се обраћају јавности) - истиче Клајн и подсјећа да је, што се Српске академије наука и уметности тиче, Павле Ивић учинио значајан корак унапред када је 1997. основао Одбор за стандардизацију српског језика.

Одбор је, присјећа се, донио низ одлука о различитим језичким дилемама, првих педесет је објавио у посебној књизи, али никада није успоставио одговарајућу сарадњу са широм јавношћу.

- Ни сарадњом са Министарством просвете не можемо да се похвалимо. Више пута смо им скретали пажњу на чињеницу да се у средњој школи, под називом предмета "Српски језик и књижевност", предаје углавном само ова друга, али из министарства никад није било одговора. Требало би проширити и појачати лекторску службу, али у последње време, како чујем, многе редакције - и у озбиљнијим листовима, да о таблоидима и не говоримо - уопште немају лектора - примјећује Клајн.

Утјешно је, наставља, једино што су посљедњих мјесеци предузете акције као што су "Сачувајмо српски језик", "Негујмо српски језик" и емисија "Српски на српском". Нада се да такве акције прате наставници и лектори, да их преносе ђацима односно новинарима, и да ће се ови потрудити да их запамте.

- Ћирилица је стварно озбиљно угрожена. Многи у томе виде свесно дејство некадашњих комуниста, данашњих усташоида у Хрватској, европске заједнице и тако даље. Треба, међутим, имати у виду да је, једини од свих европских језика, српскохрватски у Југославији имао двоазбучност: не замену једног писма другим, као у румунском или турском, него две абецеде у истовременој употреби - наглашава Клајн.

По закону, напомиње, оне су одувијек биле равноправне, али одржати равноправност у пракси много је теже јер су многа слова иста или слична у једном и другом писму.

- Да се не би збуњивао, просечни грађанин се определи само за једно писмо. То једно писмо све чешће је латиница, из много разлога: зато што је неопходна за енглески и друге стране језике, за математичке, хемијске и друге формуле, за аутомобилске регистрације, својевремено за латиничке писаће машине, потом за СМС и друге врсте порука  (мада је ту накнадно уведена и могућност коришћења ћирилице), за комерцијалне потребе (највећи део нашег увоза и извоза је из земаља с латиничком азбуком) и тако даље - наводи Клајн.

Вукову ћирилицу означава као савршено фонетско писмо.

- Латиница је много универзалнија у примени (што не значи да је "боља"). Српском ћирилицом можете писати само српски, јер други ћирилички језици (руски, бугарски, украјински) имају различита слова, а латиницом (макар оном "ошишаном", занемарујући дијакритичке знаке) можете писати бар на десетак познатих европских језика. У питању није зла намера или недостатак патриотизма, него чисти немар односно лоша навика - сматра Клајн.

Већ је, каже, много пута указивано да су табле на београдским продавницама претежно латиничне, али то није све.

- Кад пођем у шетњу око своје куће, готово на сваком стубу видим понеки руком писани оглас (Продаје се... Потребна продавачица... Масажу вршим код ваше куће...) и сви одреда су на латиници, мада су их писали Београђани за Београђане. Зато мислим да се морају предузети и законске мере (да ћирилица буде не само у службеној него и у јавној употреби) и озбиљна културна акција која би ћирилицу заштитила као српско наслеђе - прича Клајн напомињући да је варваризама одувијек било у свим језицима.

Али данас је, додаје, проблем озбиљнији него раније, јер је енглески први у историји свјетски језик, неопходан за међународну комуникацију.

- Ако видите да међу собом разговарају неки Африканац и неки Јапанац, можете бити сто одсто сигурни да ниједан не говори својим матерњим језиком, него на енглеском. Енглески је практично незаменљив у неким областима као што су компјутерска техника или популарна музика (поп, рок, реп итд.). Тражити замену у домаћим кованицама, као што чине Хрвати, деловало би смешно и не би одговарало духу српског језика - указао је Клајн.  

Оно што је најважније, додаје, јесте да се супротставимо лошим и немарним преводиоцима, који аутоматски преносе англицизам и не слутећи да за исти појам већ одавно постоји домаћи израз.

- На простору бивше Југославије, ако не рачунамо словеначки и македонски, говорио се само један језик, који се најчешће звао српски, јер је Срба било највише и јер су први стекли независност. Хрвати су у 19. веку одлучили да свој стандардни језик заснују на истој тој новоштокавској основи, с ијекавским изговором, одбацујући друга два своја дијалекта - кајкавски и чакавски. О "босанском" (бошњачком) и "црногорском" нико паметан није говорио, јер нема особености које би их дефинисале као посебне језике - подсјетио је Клајн.

Зато је, каже, у славистици усвојен назив српско-хрватски, који је и данас најоправданији као научни термин.

- Ником нормалном у Србији не би пало напамет да из дијалеката узме две нове фонеме и за њих измисли два нова слова, како се то чини у Црној Гори само да би се вештачки створио тобожњи црногорски језик. Захваљујући сигурности коју су уживали у обе Југославије, Срби никад нису били склони нетолеранцији. За разлику од остале три државе, они једини признају двојства - ијекавски поред екавског, латиницу уз ћирилицу. Не мислим, наравно, да је то лоше - рекао је Клајн.

Додаје да би било какве законске мјере које би забраниле латиницу или ијекавски изговор биле противне демократији, али и то је, сматра, један од извора слабости.

Угледни лингвиста не брине за будућност књиге у дигиталној ери.

- Једно време се много говорило о "Киндлу" и сличним техничким новостима, али последњих година изгледа да мобилни телефони, таблети, ајпеди и како се све не зову углавном служе за кратке поруке и друге свакодневне потребе (чак и за фотографисање). Предвиђање будућности одувек је било незахвалан посао, од Нострадамуса па до данашњих футуролога. У сваком случају, знамо да је својевремено било страховања да ће фотографија укинути сликарство, да ће филм потиснути позориште, да ће телевизија уништити филмску индустрију, али ништа од тога није се десило - примијетио је Клајн.

Указује да нови медији коегзистирају са старима.

- И даље ће живети књига, која је толико практичан изум: само легнеш на диван, окрећеш листове, и не мораш да бринеш ни за прикључак, ни за батерију, ни за избор тастатуре, ни за маргине, ни за рекламе или понуде антивирус програма које вам се изненада појаве на екрану, ни за било какве друге компликације - каже Клајн.

Будућност српског језика не раздваја од будућности нације.    

- Ако опстане српски народ (што је све неизвесније с обзиром на демографску кризу), ако опстане српска култура (што је тешко замислити уз оних толико пута помињаних 0,6 одсто из буџета за културу), ако и убудуће будемо имали великане какви су били Вук и Даничић у претпрошлом, а Белић и Павле Ивић у прошлом веку - очуваће се ваљда и српски језик - закључио је Клајн.

Лоши преводи на ТВ

- Преводи на телевизији су углавном лоши. Што се тиче књига, морам признати да никад нисам пратио преводну књижевност, јер романе на великим светским језицима читам у оригиналу. То значи да никад нећу упознати Орхана Памука и ко зна које још добре ваневропске писце, али сад је касно да исправим ту грешку, јер ми је вид попустио, па морам строго да ограничим читање. Могу само да се надам да су књижевни преводиоци на далеко вишем нивоу од оних чије титлове читамо на телевизији - каже Иван Клајн.

Не треба нам рептил кад имамо гмизавца

- Без икакве потребе свакодневно причамо о имплементацији, мада она не значи ништа друго до "примена", "остварење" или "спровођење у дело". Не треба нам рептил кад имамо гмизавца, нити је било разлога да се све аудиције преименују у кастинг, а образовање у едукацију. У многим приликама, и не размишљајући о значењу енглеских речи, преводиоци по инерцији пишу о књизи "продатој у 50.000 копија" (уместо примерака), а енглеско дефинителџ преводе са "дефинитивно" уместо са "свакако, несумњиво, апсолутно"

Данас, додаје, као да више ниједан писац не пише приповијетке, него само "кратке приче" (буквални превод енглеског схорт сторџ).

- Такве ствари морали би да исправљају лектори, а можда би добро дошла и нека сарадња између наставника енглеског и наставника српског језика у школи - предлаже Клајн.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.