Kakav otac takav sin – možemo li odvojiti genetiku od uticaja sredine u kojoj odrastamo

Predvođena Reneom Motusom sa odeljenja za psihologiju Univerziteta u Edinburgu, studija je proučavala više od hiljadu parova rođaka kako bi utvrdila kolika je verovatnoća da će deca naslediti ono što psiholozi nazivaju „velikih pet“ crta ličnosti – otvorenost za nova iskustva, savesnost, ekstraverzija, spremnost na saradnju i neuroticizam.

Prema rezultatima do kojih su došli istraživači, šansa da dete deli sličnu crtu ličnosti sa roditeljem nije mnogo veća nego da je deli sa slučajnim strancem. Recimo, na primer, da je opšta populacija podeljena podjednako na trećine između onih koji imaju nizak, srednji i visok nivo otvorenosti. Studija sugeriše da će samo 39 odsto dece biti stavljeno u istu kategoriju kao i roditelj, u poređenju sa 33 odsto sa slučajnim strancem.

Novina ove studije je da umesto da se oslanja samo na samoprocenu osobina ličnosti, ona uključuje i drugo mišljenje, prijatelja ili partnera. Ali rad tek treba da bude recenziran, a već je naišao na lavinu kritika jednog od vodećih stručnjaka u ovoj oblasti.

Robert Plomin, profesor genetike ponašanja na Kings koledžu u Londonu, postavlja pitanje zašto bi mišljenje drugih ljudi o nama trebalo da budu tačnija od našeg.

„Ne prihvatam“, kaže, „gde su dokazi?“

Profesor takođe ima niz drugih rezervi prema studiji. Na kraju, kaže: „studija deluje naduvano, kako po obimu, tako i po zaključcima“.

Plomin je pre šest godina objavio knjigu pod nazivom Nacrt: Kako nas DNK čini onim što jesmo (Blueprint: How DNA Makes Us Who We Are), tvrdeći da je, kao rezultat poligenskog testiranja, bilo moguće videti da je naše genetsko nasleđe igralo mnogo veću ulogu u određivanju našeg ponašanja i crta ličnosti nego što je nauka do tada priznavala.

Šta kao ne želimo da budemo kao roditelji

Međutim i profesor Plomin ima svoje kritičare, ne samo što se tiče njegovih zaključaka, posebno onog da i socioekonomski status osobe može biti genetski nasledan, a ne posledica društvenih okolnosti. Dok se nauka i dalje bori sa podacima i različita tumačenja se osporavaju, obični ljudi se bore da shvate sebe u okviru porodica iz kojih potiču i porodica koje stvaraju.

Ova pitanja se često javljaju u ordinaciji psihoterapeutkinje Dženifer Koli. „Ljudi ne govore o crtama ličnosti“, kaže Koli. „Više se radi o iskustvima i odnosima, za koje pretpostavljam da su osobine ličnosti u određenom kontekstu."

Mnogi se plaše da ne postanu kao svoji roditelji, posebno kada i sami imaju decu. „Ako su imali iskustvo sa roditeljem koji je rutinski gubio živce, onda se mnogo energije ulaže u pokušaj da se izbegne ponavljanje tih obrazaca – repliciranje te osobine ličnosti.“

Psihoterapeutkinja to posebno zapaža kod muškaraca koji su imali nasilne očeve. Naravno, teško je znati da li je sklonost ljutnji naučena ili genetski nasleđena osobina. Čak i neko poput Plomina, koga nazivaju genetskim deterministom, naglašava da mi ne nasleđujemo toliko osobine ličnosti koliko predispoziciju prema njima. Da li, kako i kada se te predispozicije materijalizuju zavisi od čitavog niza složenih i možda nesaznatljivih faktora.

Kada se život poigra sa nama

Bez obzira na uzrok, uticaj očeva, i odsutnih i prisutnih, bio je stalna tema fikcije od Edipa do Kuma. Novinar i pisac Sem Miler zna više od većine o prisutnim i odsutnim očevima. Sa 15 godina, Miler je saznao da njegov biološki otac nije bio proslavljeni akademik i književni kritičar Karl Miler, koji ga je odgajao, već pokojni prijatelj njegovih roditelja sa univerziteta, Toni Vajt, koji je imao aferu sa Milerovom majkom.

Miler je napisao dirljivu knjigu pod naslovom Očevi o različitim ulogama koje su ova dva čoveka imala u njegovom životu. Iako je otkriće prvobitno bilo šokantno, ono nije uticalo na Milerov odnos sa čovekom koga je smatrao i doživljava kao svog oca – Karla Milera, koji je umro 2014. Knjiga je delom dirljiva počast nekome sa kim je deli toliko toga, sa izuzetkom DNK.

Delimično zbog bliske veze sa Milerom starijim, Miler je dugo bio potpuno nezainteresovan za Vajta. Ali poslednjih godina, kaže, „sve više sam mislio o njemu, delom zato što sam na određeni način postajao sve više kao moj biološki otac.“

Dok je Miler stariji zapravo bio siroče koje je stvorilo stabilan porodični život koji mu je bio veoma važan, Vajt je, paradoksalno, poticao iz porodice pune ljubavi, a život je proveo kao samac i lutalica.

Miler objašnjava da je i sam bio oženjen i ima dvoje dece, ali da je sada samac i lutajući strani reporter.

„Ono što je čudno“, kaže uz osmeh, „je da sam kao odrastao 20 godina bio kao moj tata. A sada sam 20 godina kao Toni! Prilično je smešno, nisam hteo da verujem u genetska objašnjenja, ali iznenađen sam činjenicom da ne mogu da objasnim stvari sa sopstvenom decom osim kao nekom vrstom nasleđa.”

Još jedna komplikacija za Milera je to što on misli da su njegov otac i njegov biološki otac „bili prilično slični“. Obojica su, na primer, bili duboko zainteresovani za pisanje, kao i sam Miler. „Mislim da su na neki način bili jedan drugome alter ego."

U takvim okolnostima nemoguće je odvojiti gene od okoline, biologiju od kulture. Nauka je možda neumoljivo sve bliža rešavanju zagonetke našeg genetskog nasleđa, ali šta da radimo sa tim i zašto će ostati pitanja na koja ne može biti nepobitnih odgovora.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.