Goran Jurić, nekadašnji defanzivac Crvene zvezde, za “Glas Srpske”: Arkan je uvijek bio korektan

U dokumentarnom filmu “Nedjelja 13.” rekonstruisana je cijela priča o “Maksimiru”, pa su tu i prikazani kadrovi sa Željkom Ražnatovićem - ima ih nekoliko, kada se igrači povlače u tunel u pratnji Arkana, drugi momenat donosi prizor Ražnatovića uz fudbalere - Robert Prosinečki je nervozno pušio, bio je tu i Goran Jurić, Dragan Stojković Piksi, dok je Arkan razgovarao sa milicajcem. Popularni Goce za “Glas Srpke” priznaje da nikad nije imao problema sa nekadašnjim nezvaničnim vođom navijača Crvene zvezde.

- Bio je tu uz nas. Često smo bili s njim u društvu, često je dolazio u svlačionicu. Sve je bilo korektno - ističe Jurić.

GLAS: Bili ste akteri tih istorijskih srpsko-hrvatskih duela na zelenom terenu. Lako ste u dresu Kroacije (današnjeg Dinama) eliminisali Partizan u evropskom dvomeču – 0:1, 5:0.

JURIĆ: Puno smo bolje igrali u Beogradu, nego u Zagrebu, iako smo ih dobili sa 5:0. Pred revanš na “JNA” došlo nam je u hotel 200 “delija” da nam daju podršku. To je bio prvi odlazak naš tamo poslije rata i cijele frke i nije nam bilo svejedno. Međutim, oni su došli i poručili nam: “Deri!”. Da ti kažem, najviše sam volio da bijem Partizan. Mislim da sam samo jednu utakmicu u Zvezdinom dresu izgubio od njih.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Zvezde?

JURIĆ: Prekrasna. Gledajte, u Mostaru je bilo puno vrhunskih fudbalera. Mostar je, iako ga volim najviše na svijetu, malo provincija, nismo mutavi, ali teško se bilo odvojiti od raje, familije i prijatelja. Kad sam ja dobio poziv od Džaje, nisam imao dilemu - pješke bih otišao u Beograd. U tri i po godine bio sam najstandardniji igrač Zvezde. Po sezoni sam, u prosjeku igrao 30 utakmica. Međutim, razbolio sam se, dobio šećer. Bili smo u Poreču na pripremama, Dejo i ja smo bili cimeri i dobio sam poziv iz Viga i rekao sam - “Idem”. Klub je prije toga odlučio da niko ne može ići, ali ja sam zovnuo Džaju i rekao sam: “Ti si me doveo, ti mi i pomozi, znaš kakva je situacija.” Ispoštovao me je i odmah sutradan sam otišao za Španiju.

GLAS: Ostaje li žal što niste dočekali Bari? Par mjeseci Vas je dijelilo od toga.

JURIĆ: Naravno da ostaje žal, ali iskreno da ti kažem, znaš kako je kad se razboliš. Desilo se to u desetom mjesecu. Bio sam deset dana u bolnici, a po izlasku Ljupko Petrović me je bacio u vatru nakon deset dana treninga. Igrao sam do kraja polusezone. Kad sam dobio tu ponudu, bilo mi je bitno da odem, s obzirom na zdravstveno stanje. Razmišljao sam da mi je to jedina prilika za otići “preko”, jer ko će kupiti bolesnog igrača.

GLAS: Po čemu pamtite šampionsku generaciju u Crvenoj zvezdi gdje ste bili cimer sa Dejanom Savićevićem?

JURIĆ: Dešavalo se da više igrača u svlačionicu dođe s pištoljima, nego bez njih hahahaha. Dejo je prekrasan momak, ku.čevit, realan. Nije uvijek u pravu, ali je strašan lik. Ako ga krene na terenu, kuku protivniku, ako ga ne krene problem je i za nas i za navijače, ali uglavnom ga je išlo. Najviše na svijetu je volio popiti “koka kolu” i jesti onaj kolač srneća leđa. Volio je dugo spavati ujutro, to se dobro sjećam hahahaah.

GLAS: Sigurno je bilo dosta anegdota.

JURIĆ: Kako nije. Mi smo bili u hotelu “Metropol”. Dejo je bio u vojsci i došao je pred put u Milano. Jednom prilikom, pomoćni trener Vladica Popović je išao u redovnu kontrolu. Vidio je neko muvanje, a Dejo, Miloš Bursać i ja smo doveli neke Tajlanđanke u sobu. Vladica nam je upao i vidio sve i kreće frka. Mi mu kažemo da su došle da popiju piće, ovo ono. Vjerovatno je to rekao treneru Branku Stankoviću. U neka doba Bursać se izvukao, ne znam kad. Stane ga je uhvatio na hodniku. Kunem ti se, skidao ga je skroz da vidi da li je imao seks sa jednom od tih djevojaka. Otjerao ga kući.

GLAS: Kako pamtite Branka Stankovića?

JURIĆ: Bio je stvarno korektan, pošten, čvrste ruke, pravi prototip starog kova trenera. Desilo mi se jednom da zakasnim na turneju kad smo išli u Kanadu. Nisam došao na stadion na okupljanje, ali sam uspio nekako stići na aerodrom. Stane me je ipak pustio da putujem s ekipom, nije me htio vratiti. Par puta me je uhvatio i da pušim, ali mi je progledao kroz prste. Međutim, vraćao sam sve to na terenu.

GLAS: Odigrali ste 16 mečeva za reprezentaciju Hrvatske. Selektor Vam je bio Miroslav Ćiro Blažević, a sa njim je sigurno bilo bezbroj anegdota.

JURIĆ: Nemam više riječi koje nisam ispričao o njemu. Daj Bože da se rodi neko sličan njemu. Bio je fenomen u svemu. Čak i državu je mogao voditi. On je bio pedagog, fakin, kriminalac, učitelj, otac, majka, prijatelj...sve! Vidi, dobio sam poziv u reprezentaciju Hrvatske u 34. godini. Došli smo u Ukrajinu. Kući smo ih dobili 2:0, gore pun stadion, u Kijevu, frka je. Kod Ćire kad je sastanak, uvijek drži napetost, tenziju. Moraš biti kao vučjak. Ne da on da iko išta kaže, a ja znam da ću igrati. Kažem ja: “Šefe!”; kad će on: “Reci, sine, šta je?” Rekoh: “Šta je bolan je.aćemo im mater!” Onda je on u momentu razmišljao da li da on meni je.e mater, da me pošalje kući pješke za Hrvatsku, ali skontao je poentu i nastao je opšti smijeh. Ili mi jedno veče kad smo došli na okupljanje , otišli smo u “Interkontinental”, pustio nas je da izađemo do ponoći. Došli su svi igrači sa strane, Italija, Francuska, Njemačka i mi svi pušteni ko sa lanca. U klubu smo organizovali feštu i ostali do tri, četiri ujutro. Ćiro je odnekud provirio i vidio da je kod nas sve golo u lokalu, mi, te žene što su bile s nama. Nikome A nije rekao. Jedino Robert Jarni nije izašao. Došla mu je familija i Ćiro mu je je.ao mater što i on nije otišao.

Osim zaboravio na poziv

GLAS: Vaša generacija je osvojila Kup Maršala Tita, ali ne i titulu šampiona. Nedostajao je samo jedan korak, 14. juna 1987. godine Velež je pao na “Tušnju” protiv Slobode.

JURIĆ: Poveli smo 1:0. Sudija Stipe Glavina je dva penala svirao za Slobodu i Tuzlaci su nas dobili. Tad sam dobio crveni karton i 12 utakmica zabrane igranja. Pauzirao sam deset utakmica i igrali smo filane Kupa protiv Hajduka, dobili smo 1:0 i Švabo Osim mi je poslije utakmice rekao: “Goce, svaka čast, dobićeš poziv za reprezentaciju”. Bio sam srećan, međutim, taj poziv nikad nije došao. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.