Горан Јурић, некадашњи дефанзивац Црвене звезде, за “Глас Српске”: Аркан је увијек био коректан

Дејан Кондић
Горан Јурић, некадашњи дефанзивац Црвене звезде, за “Глас Српске”: Аркан је увијек био коректан

Једини је Мостарац који је носио дрес Црвене звезде. Био је на “Максимиру” са “црвено-бијелима” када није одиграна она чувена утакмица против Динама, такође је био и на “Маракани” са Хрватском у оном култном првом мечу против селекције Југославије послије рата, када је нестало струје. Навијачи Партизана га исто памте када је са Кроацијом петардирао “црно-бијеле”. Горан Јурић.

У документарном филму “Недјеља 13.” реконструисана је цијела прича о “Максимиру”, па су ту и приказани кадрови са Жељком Ражнатовићем - има их неколико, када се играчи повлаче у тунел у пратњи Аркана, други моменат доноси призор Ражнатовића уз фудбалере - Роберт Просинечки је нервозно пушио, био је ту и Горан Јурић, Драган Стојковић Пикси, док је Аркан разговарао са милицајцем. Популарни Гоце за “Глас Српке” признаје да никад није имао проблема са некадашњим незваничним вођом навијача Црвене звезде.

- Био је ту уз нас. Често смо били с њим у друштву, често је долазио у свлачионицу. Све је било коректно - истиче Јурић.

ГЛАС: Били сте актери тих историјских српско-хрватских дуела на зеленом терену. Лако сте у дресу Кроације (данашњег Динама) елиминисали Партизан у европском двомечу – 0:1, 5:0.

ЈУРИЋ: Пуно смо боље играли у Београду, него у Загребу, иако смо их добили са 5:0. Пред реванш на “ЈНА” дошло нам је у хотел 200 “делија” да нам дају подршку. То је био први одлазак наш тамо послије рата и цијеле фрке и није нам било свеједно. Међутим, они су дошли и поручили нам: “Дери!”. Да ти кажем, највише сам волио да бијем Партизан. Мислим да сам само једну утакмицу у Звездином дресу изгубио од њих.

ГЛАС: Каква искуства носите из Звезде?

ЈУРИЋ: Прекрасна. Гледајте, у Мостару је било пуно врхунских фудбалера. Мостар је, иако га волим највише на свијету, мало провинција, нисмо мутави, али тешко се било одвојити од раје, фамилије и пријатеља. Кад сам ја добио позив од Џаје, нисам имао дилему - пјешке бих отишао у Београд. У три и по године био сам најстандарднији играч Звезде. По сезони сам, у просјеку играо 30 утакмица. Међутим, разболио сам се, добио шећер. Били смо у Поречу на припремама, Дејо и ја смо били цимери и добио сам позив из Вига и рекао сам - “Идем”. Клуб је прије тога одлучио да нико не може ићи, али ја сам зовнуо Џају и рекао сам: “Ти си ме довео, ти ми и помози, знаш каква је ситуација.” Испоштовао ме је и одмах сутрадан сам отишао за Шпанију.

ГЛАС: Остаје ли жал што нисте дочекали Бари? Пар мјесеци Вас је дијелило од тога.

ЈУРИЋ: Наравно да остаје жал, али искрено да ти кажем, знаш како је кад се разболиш. Десило се то у десетом мјесецу. Био сам десет дана у болници, а по изласку Љупко Петровић ме је бацио у ватру након десет дана тренинга. Играо сам до краја полусезоне. Кад сам добио ту понуду, било ми је битно да одем, с обзиром на здравствено стање. Размишљао сам да ми је то једина прилика за отићи “преко”, јер ко ће купити болесног играча.

ГЛАС: По чему памтите шампионску генерацију у Црвеној звезди гдје сте били цимер са Дејаном Савићевићем?

ЈУРИЋ: Дешавало се да више играча у свлачионицу дође с пиштољима, него без њих хахахаха. Дејо је прекрасан момак, ку.чевит, реалан. Није увијек у праву, али је страшан лик. Ако га крене на терену, куку противнику, ако га не крене проблем је и за нас и за навијаче, али углавном га је ишло. Највише на свијету је волио попити “кока колу” и јести онај колач срнећа леђа. Волио је дуго спавати ујутро, то се добро сјећам хахахаах.

ГЛАС: Сигурно је било доста анегдота.

ЈУРИЋ: Како није. Ми смо били у хотелу “Метропол”. Дејо је био у војсци и дошао је пред пут у Милано. Једном приликом, помоћни тренер Владица Поповић је ишао у редовну контролу. Видио је неко мување, а Дејо, Милош Бурсаћ и ја смо довели неке Тајланђанке у собу. Владица нам је упао и видио све и креће фрка. Ми му кажемо да су дошле да попију пиће, ово оно. Вјероватно је то рекао тренеру Бранку Станковићу. У нека доба Бурсаћ се извукао, не знам кад. Стане га је ухватио на ходнику. Кунем ти се, скидао га је скроз да види да ли је имао секс са једном од тих дјевојака. Отјерао га кући.

ГЛАС: Како памтите Бранка Станковића?

ЈУРИЋ: Био је стварно коректан, поштен, чврсте руке, прави прототип старог кова тренера. Десило ми се једном да закасним на турнеју кад смо ишли у Канаду. Нисам дошао на стадион на окупљање, али сам успио некако стићи на аеродром. Стане ме је ипак пустио да путујем с екипом, није ме хтио вратити. Пар пута ме је ухватио и да пушим, али ми је прогледао кроз прсте. Међутим, враћао сам све то на терену.

ГЛАС: Одиграли сте 16 мечева за репрезентацију Хрватске. Селектор Вам је био Мирослав Ћиро Блажевић, а са њим је сигурно било безброј анегдота.

ЈУРИЋ: Немам више ријечи које нисам испричао о њему. Дај Боже да се роди неко сличан њему. Био је феномен у свему. Чак и државу је могао водити. Он је био педагог, факин, криминалац, учитељ, отац, мајка, пријатељ...све! Види, добио сам позив у репрезентацију Хрватске у 34. години. Дошли смо у Украјину. Кући смо их добили 2:0, горе пун стадион, у Кијеву, фрка је. Код Ћире кад је састанак, увијек држи напетост, тензију. Мораш бити као вучјак. Не да он да ико ишта каже, а ја знам да ћу играти. Кажем ја: “Шефе!”; кад ће он: “Реци, сине, шта је?” Рекох: “Шта је болан је.аћемо им матер!” Онда је он у моменту размишљао да ли да он мени је.е матер, да ме пошаље кући пјешке за Хрватску, али сконтао је поенту и настао је општи смијех. Или ми једно вече кад смо дошли на окупљање , отишли смо у “Интерконтинентал”, пустио нас је да изађемо до поноћи. Дошли су сви играчи са стране, Италија, Француска, Њемачка и ми сви пуштени ко са ланца. У клубу смо организовали фешту и остали до три, четири ујутро. Ћиро је однекуд провирио и видио да је код нас све голо у локалу, ми, те жене што су биле с нама. Никоме А није рекао. Једино Роберт Јарни није изашао. Дошла му је фамилија и Ћиро му је је.ао матер што и он није отишао.

 

Осим заборавио на позив

ГЛАС: Ваша генерација је освојила Куп Маршала Тита, али не и титулу шампиона. Недостајао је само један корак, 14. јуна 1987. године Вележ је пао на “Тушњу” против Слободе.

ЈУРИЋ: Повели смо 1:0. Судија Стипе Главина је два пенала свирао за Слободу и Тузлаци су нас добили. Тад сам добио црвени картон и 12 утакмица забране играња. Паузирао сам десет утакмица и играли смо филане Купа против Хајдука, добили смо 1:0 и Швабо Осим ми је послије утакмице рекао: “Гоце, свака част, добићеш позив за репрезентацију”. Био сам срећан, међутим, тај позив никад није дошао. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана