Porez na alkohol i otrežnjenje nacije

KOMANDNI VISOVI (Vjenčanje ježa i zmije) (15)

Porez na alkohol i druga pića bio jedan od najvećih izvora državnih prihoda u SSSR-u, tako da je kampanja završila lišavanjem države velikih količina novca, a da pri tom nije mnogo doprinela otrežnjenju nacije. Nasleđe marksizma i staljinizma bilo je takvo da do početka devedesetih godina nije postojao nijedan suštinski uslov za tržišni sistem u Sovjetskom Savezu

Niz sovjetskih gerijatrijskih vođa početkom osamdesetih - Leonid Brežnjev, Jurij Andropov i Konstantin Černjenko - bio je prikladan simbol za ekonomski sistem u poodmakloj fazi propadanja. Tek 1985, kada je mlađi, dinamičniji vođa - Mihail Gorbačov - preuzeo vlast, vođstvo je bilo raspoloženo da razmišlja o krizi. Gorbačov je došao s namerom da počne reforme. On je bio dete, kako je voleo da kaže, tajnog govora Nikite Hruščova iz 1956. koji je ovaj održao na Dvadesetom kongresu KPSS, osuđujući Staljina i staljinizam, tako da je želeo da primeni ono što je Aleksandar Dubček pokušao dve decenije ranije u Čehoslovačkoj: socijalizam s ljudskim likom. Gorbačov je započeo perestrojku - restrukturisanje - i ono što je postalo poznato kao glasnost - otvorenost. Ovo potonje značilo je otvaranje staljinističke prošlosti, tako da su otkrića koja su usledila podrila legitimitet i kredibilitet sistema.

Gorbačov je želeo da izvrši reformu socijalizma, da ga učini funkcionalnim, iako on i ljudi oko njega nisu imali jasnu ideju na koji način da spoje centralno planiranje sa tržišnom privredom ili višepartijsku demokratiju sa Komunističkom partijom. Njegov neprijatelj Boris Jeljcin kasnije će opisati Gorbačovljevu grešku kao želju da "spoji nespojivo - da venča ježa i zmiju".

Smokvin list za privatluk

Ozbiljna ekonomska kriza postala je akutnija baš nakon Gorbačovljevog preuzimanja vlasti. Cene nafte su pale 1986. presecajući tako veliki priliv deviznih sredstava u vremenu kada se skupa vojno-tehnička trka sa Sjedinjenim Državama pojačala. Prepoznavši krizu, Gorbačov je preduzeo ozbiljne korake koji su pomogli stvaranje temelja za tržišnu privredu. Dao je mnogo veću samostalnost direktorima fabrika i drugih preduzeća, koji su ranije bili sputavani planom.

I odobrio je formiranje privatnih preduzeća, naročito zakonom iz 1988. kojim se legalizovala svaka firma sa tri ili više vlasnika, smatrajući je "kooperativnom". Bila su to vrata kroz koja su prošli mnogi, a na bazi ovog zakona prvi put su nastala mnoge vrste preduzeća - od proizvođača opreme za podizanje tereta do restorana i banaka. Ispostavilo se da su "kooperative" smokvin list za ono što je, u stvari, bio privatni biznis.

Međutim, ukupno uzev, Gorbačovljevi napori na reformisanju starog ekonomskog sistema nisu bili uspešni. On je rasturio mašineriju centralnog planiranja, uključujući dominantnu ulogu Komunističke partije, koja je koordinirala taj složeni sistem. Ali je nije ničim zamenio. Nije ostalo ništa da te delove drži na okupu. Pokrenuo je snažnu antialkoholnu kampanju ne bi li iskorenio endemični alkoholizam koji je sakatio društvo. Ali porez na alkohol i druga pića bio jedan od najvećih izvora državnih prihoda, tako da je kampanja završila lišavanjem države velikih količina novca, a da pri tom nije mnogo doprinela otrežnjenju nacije.

Smanjenje uvoza robe široke potrošnje smanjilo je radne podsticaje, dok je povećani uvoz opreme, ili bio malo ili nimalo korišćen. Inflacija i nestašice bile su sasvim očite; bilo je čak i nestašica običnih stvari kao što su deterdženti i kašike. Rafovi u prodavnicama bili su sve prazniji; redovi pred njima bivali su sve duži. u toplim letnjim danima nije bilo sladoleda.

Stvaranje tržišta

U međuvremenu industrijski sektor privrede nastavio je da bude neverovatno iracionalan, neefikasan i mnogo zagađujući - do stepena koji je gotovo neshvatljiv. Sovjetskoj industriji papira bilo je potrebno sedam puta više drveta nego Finskoj da bi proizvela jednu tonu papira. Sistem cena bio je zaista ludački. Švedski ekonomista Anders Aslund zabeležio je neke najviše zapanjujuće primere: zahvaljujući kontroli cena jedna tona nafte - 150 dolara na svetskom tržištu - stajala je u rubljama koliko i kutija cigareta marlboro. Let avionom od Vladivostoka do Moskve - razdaljina od četiri hiljade milja, preko šest vremenskih zona - stajao je sedam dolara. Ali zato je vožnja taksijem sa Moskovskog aerodroma do hotela u blizini Crvenog trga stajala deset dolara.

Sada se postavljalo jedno centralno pitanje: kako iz sistema u kojem nije bilo tržišta preći na tržišni sistem. Nije bilo recepata ni kuvara za ovu tranziciju, jedino lekcije i iskustva koji su se još skupljali - onako u trku - u zemljama kao što su Poljska i Češka Republika. Ali postojale su razlike. Poljska je imala 40 miliona stanovnika; Češka Republika 10, Sovjetski Savez, sa gotovo 300 miliona ljudi, bio je nuklearna supersila. Niko se nikada nije suočio sa obimom i hitnošću sovjetske situacije.

Nasleđe marksizma i staljinizma bilo je takvo da do početka devedesetih godina nije postojao nijedan suštinski uslov za tržišni sistem u Sovjetskom Savezu ili njegovoj neposrednoj naslednici, Ruskoj federaciji.

Nasleđe

Ekonomisti iz Gorbačovljeve ere bili su shvaćeni u klopku na ničijoj zemlji, između sumornog nasleđa komandne privrede s jedne strane i neke vrste tržišne privrede s druge. Mlađi ekonomisti, međutim, bili su spremni da razmišljaju radikalnije, naročito oni grupisani oko Instituta za sistem i analizu i Centralnog matematičkog instituta, oba u Moskvi, i manja neformalnija mreža u Lenjingradu (sada Peterburg). Oni su putovali na Zapad; imali su pristup zapadnoj ekonomskoj literaturi koja je držana u posebnim odajama biblioteka u koje se ulazilo sa posebnom dozvolom. Znali su dovoljno strane jezike da mogu da čitaju zapadne pisce. Isto tako su bili cinični prema sopstvenom sistemu.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.