Nijemci marširaju na Berlinski zid

KOMANDNI VISOVI (kriza samopouzdanja) (5)

Mnogo ljudi 1989. godine u Istočnom Berlinu pratilo je konferenciju za štampu i očekivalo potvrdu pada Berlinskog zida. Hiljade, desetine hiljada i stotine hiljada Istočnih Nemaca krenulo je prema Zidu da bi proverili... Cijele porodice priključile su se maršu, mnogi u pidžamama.

Berlinski zid je simbolizovao podjelu između Istoka i Zapada, između komunizma i kapitalizma

Niko još ne zna kako se to dogodilo! Sagledavajući retrospektivno, izgleda da je bilo neminovno, pa ipak ono što se desilo u noći 9. novembra 1989. bilo je takođe slučajno. Poznata je, međutim, činjenica da su graničari sa istočnonemačke strane Berlinskog zida te večeri bili potpuno zbunjeni.

Članovi Centralnog komiteta Komunističke partije Istočne Nemačke bili su zaključani na beskonačno dugom sastanku, svađajući se i otimajući se za vlast. A Ginter Šabovski, šef Komunističke partije Berlina, taman je hteo da za televiziju počne konferenciju za novinare koja će se prenositi uživo, kada mu je sekretar Egon Krenc uručio uputstvo iz Ministarstva unutrašnjih poslova.

"Ovo bi moglo da bude hit", rekao mu je Krenc.

I zaista će biti. U uputstvu se nalazila nova birokratska procedura za dobijanje viza prilikom posete Zapadu. To nije bilo važno za ono o čemu je pričao Šabovski na razvučenoj konferenciji za štampu; bio je rasejan i nije mu bilo jasno šta je pročitao, a još manje kako će to da izrazi. Bilo kako bilo, reč je bila samo o uputstvu. Ipak, u odgovoru jednom italijanskom novinaru čini se da je rekao da Istočni Nemci mogu da idu na Zapad bez ikakvih ograničenja - i to odmah. Egon Krenc će kasnije opisati te reči kao "malu grešku" - ili barem, eufemizam.

"Otvorite kapiju,

otvorite kapiju..."

Bilo je oko sedam časova uveče i mnogo ljudi u Istočnom Berlinu pratilo je ovu konferenciju za štampu. Kao odgovor na reči Šabovskog, hiljade, i desetine hiljada, i stotine hiljada Istočnih Nemaca krenulo je prema Zidu da bi proverili novu političku meru, ma kakva da jeste. Cele porodice priključile su se maršu, mnogi u pidžamama. Tri puna sata masa je bujala pred Zidom, odbijajući da se povuče i skandirajući: "Otvorite kapiju! Otvorite kapiju!"

Tokom svih godina komunističke represije stražari su dobijali beskrajno detaljna uputstva o tome kako da postupe ukoliko neko pokuša da preskoči Zid. A sada se dogodilo ono nezamislivo; nisu imali nikakva uputstva za ovaj događaj. Nije bilo direktiva kako da reaguju u ovoj situaciji, tako da su stražari bili prosto paralisani.

Da li da pucaju ili da otvore kapije? U ošamućenosti uradili su ovo drugo. Stotine hiljada Istočnoberlinaca navalilo je u susret masama Zapadnoberlinaca koji su čekali sa druge strane i koji su ih grlili i zalivali šampanjcem i pivom.

Bilo je neverovatno; ono što je samo godinu dana pre kancelar Kol rekao da se neće desiti za njegovog života, upravo se beše dogodilo. Berlinski zid, uprkos praktičnoj svrsi, je pao. Istočnoberlinci i Zapadnoberlinci su igrali i pevali zajedno celu noć.

Sledećeg dana, na vanrednom sastanku Komunističke partije Istočne Nemačke, jedan govornik je turobno rezimirao novu realnost: "Partija je praktično razbijena." Uskoro je istorija zbrisala Istočnu Nemačku. A što se tiče samog Zida, bio je razoren, a njegovi delovi su prodavani kao suveniri prohujalog doba. Hladni rat je bio završen. On nije završio ni velikim praskom ni jecajem, nego partijom.

Granica između Istoka i Zapada

Taj zid je simbolizovao podelu između Istoka i Zapada, između komunizma i kapitalizma. Njegov pad takođe je bio veliki simbol, simbol kraja konfrontacije i prelaska u novu eru. Ono što je takođe nestalo bio je intelektualni zid, otvarajući granice ideja i znanja i transformišući dva različita sveta, svaki sa milijardama ljudi, u jedan zajednički pejzaž i zajedničko tržište.

Kako je komunizam bio najekstremniji oblik državne kontrole privrede, njegovo nestajanje bilo je signal ogromne promene - sa državne kontrole na tržišni konsenzus.

Prividni uspeh, pa tako i prestiž, komunističkog privrednog modela bio je jedan od glavnih pokretača vladine kontrole. Sada je, svakako, neuspeh marksizma i komunističkog sistema činio jednu od glavnih sila oblikovanja nove ere.

Bila je to era u kojoj će konceptualna pomeranja kulminirati u oštroj reviziji razmišljanja i mera vezanih za organizaciju privrede širom sveta.

U raznim regijama i zemljama bilo je mnogo različitih varijanti. Ali uzevši u celini, ova promena je predstavljala proces kroz koji su se rešavala nacionalna pitanja, ostaci klasičnog kolonijalizma i imperijalizma proterani su u prošlost, a privreda je dobila prednost nad politikom. Štaviše, zalihe ideja i perspektiva obezbediće stožer, šarku na kojoj će se klackati odnosi između vlade i tržišta. A kako je počelo? Razočarenjem u mešovitu privredu industrijskog sveta.

Kriza povjerenja

Tri decenije konsenzus je smatrao da ekonomski razvoj i poboljšanja standarda života zahtevaju neku vrstu centralne uprave. Stepen koordinacije smatrao se toliko visokim da je mogla da ga obezbedi samo država. Ovaj konsenzus je počivao na poverenju. Da bi mogao da funkcioniše, narod i javna preduzeća morali su da veruju da političko vođstvo-provereno i ponovo izvagano na izborima - može da okupi znanje potrebno za sagledavanje veoma neizvesne budućnosti i da može da primeni ekonomska sredstva za poboljšanje perspektive zemlje i osiguravanje izvesnije budućnosti. Vlade mešovite privrede to su činile kombinujući pet garnitura sredstava - regulativu, planiranje, državno vlasništvo, industrijsku politiku i kejnsijansku fiskalnu upravu. Ovim sredstvima mogla je da se pridoda i šesta garnitura - monetarna politika.

                                        (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.