ILIRSKA PISMA - PISMO PETO - Ljudi u zbjegovima traže samo hljeba

Bježeći pred Turcima, među srpskim izbjeglicama iz okoline Starog Majdana bilo je sedmoro, osmoro sitne, nejake djece, već staračkog lica, bolešću i glađu smežurana, izobličena, neka su nemoćna da se drže na nogama.

Ljudi u zbjegovima su preživeli zimu od onoga što su isprosili. Primili su papirne forinte uz čudnu apatiju! Šta oni znaju o austrijskom papirnom novcu? Oni hoće samo hljeba!

*********************************

... Odveli su me u planinu da vidim, iznad Unca, stari zamak Visuć-grad. Mesto je, prema lokalnoj tradiciji, vrlo interesantno. Priča se da je tu izbegla Jelena, poslednja kraljica hrišćanske Bosne. Međutim, drugi kažu da je ovde živela neka Crna kraljica, misterioznog porekla.

Ruševine su nešto velelepnije od onih Aleksijeva zamka. Prilaz im je skoro nepristupačan. Morao sam se popeti na stenu pomoću lestvica, koje su doneli pobunjenici. Čak i pomoću njih pristup zamku bio je neobično težak.

Sam je zamak podignut na istaknutom, izdvojenom i visokom grebenu glavnog planinskog masiva i sasvim strmo iznad Visućica potoka, koji se lomi i skače u provaliju duboku stotinu stopa i dalje prema Uncu, kroz mračnu klisuru, penušav i bučan, pravi dvadesetak malih vodopada. Najsavršeniji deo zamka je osmougaoni toranj, koji nadvisuje čitavo uporište. Spolja, uza sami njegov vrh, primetio sam stari bosanski natpis.

Pozornica užasa i zločina

Jasno se videlo da je ispod tornja bila gostinska sala, a oko jednog prozora uočio sam neke čudne ukrase. Pored ovih ostataka videli su se i delovi velikog kamenog dimnjaka: potpuno neočekivan znak civilizacije. Ispod tornja uočio sam malu rupu, skoro zatrpanu zemljom, koja je vodila dole, u stenu. Uz pomoć pobunjenika, mojih vodiča, pročistio sam je toliko da sam omogućio sebi prolaz.

Uprkos preklinjanja prisutnih Bosanaca, koji su smatrali poduhvat opasnim, izgubio sam se u podzemnoj starodrevnoj tamnici, koja je iskopana u sasvim čvrstoj steni. Pitao sam se kakve li su se sve mračne scene ovde odigrale u danima Crne kraljice.

Ne mogu se zadržati da opišem stare zamkove. Vodiči me vode pravo preko gole planinske visoravni prema interesantnijem mestu - ka žalosnom prebivalištu raje izbegle iz okoline Starog Majdana, iz turske Bosne, pozornice užasa i zločina. Na ovom mestu bilo ih je svega tridesetak, ali takvo je njihovo nesrećno stanje da će mnogi umreti pre nego što do vas stigne ovo pismo. Među njima se nalazilo sedmoro, osmoro sitne, nejake dece, već staračkog lica, bolešću i glađu smežurana, sasušena, izobličena, neka su nemoćna da se drže na nogama.

Preživeli su zimu od onoga što su isprosili od isto tako oskudnih seljaka iz susednih "polja". Razdelio sam im nekoliko papirnih forinti. Primili su ih uz čudnu apatiju! Šta oni znaju o austrijskom papirnom novcu? Oni hoće samo hleba! Kažu mi da se na stotine ovakvih grupa nalaze u planinama, gde je, kako svi misle, nemoguće dopremiti pomoć.

Ponovo smo se spustili u dolinu Unca. Tamo sam, mislim, naišao na ostatke velike rimske građevine. Ispod jednog ogromnog nasipa izbijali su veliki, lepši, četvrtasti blokovi. Neki su u srednjovekovno doba upotrebljavani za nadgrobne spomenike. Najednom sam bio iznenađen otkrivši bareljef sa Merkurom, u stojećem stavu, sa palicom u ruci i u savršeno gracioznom položaju. Verovatno je poticao iz najboljeg perioda rimske umetnosti. Pozadi su se nalazile ruševine nekadašnje kuće Ali-bega Kulenovića. Sličnu kuću smo videli na Uncu, ali je ona u znak odmazde spaljena, pošto je ovu dolinu poharao i opustošio ovaj beg sa svojom hordom.

Izbjegli pred Turcima

Većina nenaoružanih stanovnika Unca uspela je da izbegne pre dolaska Turaka, ali pet je njih ipak poginulo. Ovo mi je rekao očevidac događaja. Njegov izveštaj da su među umorenim bile i dve starice potvrdili su i drugi. To su bile Jeka Pećijanska i Simeona Mihailović. Prva je, kažu, bila prešla osamdeset petu godinu, a o dobi druge nisam mogao ništa određeno saznati sem "da je bila stara, vrlo stara, oko stotinu godina"! Ovako duboka starost nije nemogućna.

Vanredna dugovečnost čest je slučaj kod bosanskih izbeglica. Mis Irbi je ispitivanjem utvrdila da je jedan starac imao 107 godina. Ovde nije poginulo nijedno dete. Produžili smo uz potok i u jednoj romantičnoj klisuri, zvanoj Panića Voda, proveli noć u bednoj kolibici. Negdašnji dom Turci su spalili i njegovi garavi temelji vide se na drugoj strani potoka.

Ukućani su izbegli u šumu i sa sobom su, izgleda, odneli veći deo imovine, jer sada žive dosta dobro i imaju oko pedeset ovaca i pet-šest goveda. S njima u društvu proveli smo noć. Čudno društvo čovek sretne ovde na konaku! I ova porodica i pobunjenici bili su vrlo radoznali zašto sam se onoliko mučio i ispitivao stare ruševine.

Bili su potpuno uvereni da sam došao da tražim zakopano blago. Jedan starac napomenu: "Svet priča da tamo ispod Visuća tornja leži mnogo zlata, ali samo bi trebalo zakopati dosta duboko". Smejući se, odgovorio sam: "Ja sam već bio ispod Visuća tornja, a ako i vi želite da uradite nešto tako, onda je najbolje da potražite zmaja negde drugo"!

Tad je neko mudro dodao: "Budite sigurni, zmajevi su uvek tamo gde se nalaze zlatne gomile. Inače bi ljudi već odavno iskopali blago".

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.