Profesor Ljubomir Dimitrijević za Glas Srpske: Narod bez kulture tumara po teškoj magli i mraku

Možda su takve misli bježanje od samih sebe, realnosti, možda je istina ono što stariji često ponavljaju da su ljudi uvijek isti i da je svako vrijeme lijepo i teško na svoj način. To će nam pokazati životno iskustvo. Ipak, neki su u tome uspjeli. U ponedjeljak uveče publika je u Banskom dvoru Kulturnom centru sa beogradskim Ansamblom "Renesans" pobjegla daleko u pratnji muzike, čak u šesnaesti vijek. I bilo je to nevjerovatno putovanje, praćeno mirom i nekom neobičnom energijom oblikovanom u note iz neobičnih instrumenata.  U vlastitoj produkciji Banski dvor je doveo "srednjovjekovne ljude" i muziku, i publiku poveo na ovo putovanje besplatno sa članovima "Renesansa", Katarinom Božić, Anom Mladenović, Aleksandrom Jovanom Krstićem, Tinom Mladenović, Majom Mladenović, Srđanom Sranićem i Andrijom Sagićem. Ansambl je osnovan u jesen 1968. u Beogradu i ubrzo je postao ne samo ansambl, već i način života. Sviraju zabavnu i umjetničku muziku srednjeg vijeka i renesanse. Opstaju samo zahvaljujući ljubavi i entuzijazmu, bez podrške, ali ne odustaju od svog koračanja. Poslije koncerta nalik na bajku u kojem je uživala publika u Banjaluci, uživali smo u razgovoru sa jednim od osnivača Ansambla, profesorom Ljubomirom Dimitrijevićem, koji, pored moderne flaute i dvadesetak starih srednjovjekovnih, renesansnih i baroknih duvačkih instrumenata, svira i sve duvačke narodne instrumente.

* GLAS: Tokom koncerta rekli ste da je muzika srednjeg vijeka bila izraz dubine duše umjetnika? Zapitah se, današnja muzika, čega je ona izraz? Čast izuzecima...

DIMITRIJEVIĆ: Neki put je malo bolno upoređivati ono vreme i današnje kada je u pitanju stvaralaštvo. U ono vreme  muzika je bila nešto izuzetno i nije bilo nikakvih mogućnosti da se ijedan zvuk čuje ako neko nije zasvirao ili zapevao, sve je bilo uživo. Ljudi su bili željni muzike, a sa druge strane, svaki taj zvuk, izveden, smišljen, nešto je značio. Danas se rukovodimo nekim drugim parametrima, danas mnogi ljudi žele da se prilagode ovom vremenu ne osluškujući ono što je u njima, čak mnogi i ne otkriju šta je u njima. Dok je jedan srednjovekovni muzičar, stvaralac morao iz svoje neke duhovnosti da stvara jedno delo. Nije bilo drugog načina. Danas se ljudi dosta ugledaju, imitiraju, gledaju šta je u tom trenutku profitabilno. I onda se to nekako množi. Postoji mnogo dela koja su slična i koja traju kratko, a recimo dela koja su nastala prije 600, 700 godina i danas deluju jako sveže jer su stvarana iskreno, iz poriva da se nešto napravi, kaže da se čovek i ono što je u njemu oslobode. To je poruka umetnosti, bez toga nema pravog stvaralaštva.

* GLAS: Vjerujete li da na notama srednjeg vijeka možete otputovati u to vrijeme i pronaći duh tog naroda u sebi?

DIMITRIJEVIĆ: Mi živimo u iluziji da možemo. Pre svega, to nije samo muzika tog vremena, to je način života. To je jedno viteštvo koje nas je kao mlade ljude u to vreme privuklo, da imate neki ideal i težite da se ostvari, ma koliko bilo poteškoća i koliko god se u nekom trenutku činio nedostižan. Upravo to nas privlači toj muzici, dakle to vreme. A onda ta muzika samo tumači  jednu snažnu poruku da sa nama ništa ne počinje i da se sa nama ništa ne završava, da smo mi samo jedna karika u jednom velikom lancu i da treba da iskoristimo tu malu priliku da ostavimo nešto iza sebe. Uvek kažem mladim ljudima da, ako za svog života ostavimo bar ono što smo zatekli u nešto boljem stanju, mi smo uspeli i imali smo se zbog čega i roditi i živeti.

* GLAS: Opstajete zahvaljujući entuzijazmu i ljubavi. Nažalost, niste jedini kada su u pitanju kultura i umjetnost kod nas, ali ste posebni. Mislite li da kultura godinama unazad trpi zbog neznanja onih koji odlučuju?

DIMITRIJEVIĆ: Naravno, ima svega, vi ste naveli jedan razlog. Na nekim mestima ima ljudi koji odlučuju, ali uopšte nisu u mogućnosti, nemaju taj pravi odnos prema umetničkim delima. Sa druge strane, rekli ste u razgovoru  možda jednu tešku reč - umetnici kukavice. Ljudi možda nisu spremni da se dovoljno žrtvuju, nisu spremni da kažu: "Dobro, ja od ovoga ne očekujem ništa, ali posle toga što radim imaću potvrdu sebe samog, imaću osećaj da koračam, da nisam skrenuo sa tog puta i da želim da ostanem na tom putu bez brige da li će biti nekog rezltata". Jer kada zacrtamo neki rezultat, vrlo često možemo da odustanemo jer on je naša zamisao ili nam ga je možda neko naturio. Ne treba se pitati za krajnji cilj, treba samo koračati, uporno koračati i setiti se da smo mi privilegovani što možemo da koračamo. To je ta vrednost. Postoji mnogo ljudi koji su umešani u stanje u našoj kulturi. Jer, zamislite, od kulture se traži da bude komercijalna, da napravite nešto što može da se proda. To je vrlo diskutabilno.

* GLAS: A šta je onda narod bez kulture?

DIMITRIJEVIĆ: Narod bez kulture je narod koji ne korača, a i ako korača, on tumara po teškoj magli i mraku. Nema svoj profil i nema viziju svoje budućnosti. Narod koji nema dovoljno kulture ne može ostaviti svojim potomcima ništa vredno. Džaba veliki projekti i standardi i ne znam kakvi tehnološki uspesi ako nema duhovnosti. Vidimo da su i  naša deca  u strašnom raskoraku i neki put se ozbiljno zabrinem za budućnost. Znam, snaći će se oni u ovom svetu jer se odmalena privikavaju na te uslove. Brinem se  da će ostati uskraćeni za ono najvrednije. Ono što me brine je činjenica da mi mladim ljudima to uopšte ne pokazujemo ili im pokazujemo u nekoj jako površnoj i nedovoljnoj meri, i to je ono što ostavlja veliki trag već sada, a o budućnosti da ne govorim.

Banjalučka publika

* GLAS: Sa kakvim emocijama se vraćate iz Banjaluke u Beograd?

DIMITRIJEVIĆ: Ovde se ništa ne menja, prišla mi je jedna gospođa koja mi je rekla da je bila i prije 40 godina na koncertu, a u publici sam video i mnogo mladih ljudi.  Gde postoji atmosfera povoljna za kulturni razvoj, tu se mnogo ljudi opredeljuje za ovakve sadržaje i ovaj koncert ćemo pamtiti kao nešto neverovatno jer smo se osećali jako prijatno, podržani u svakom smislu, ljude koji su nas pažljivo i sa razumevanjem slušali i prihvatali poruku. To je najveća nagrada za nas.

Tri hiljade koncerata

Godine 1968. godine, kada su prvi put ozvučene partiture na istorijskim instrumentima koje je Dragan Mlađenović Šekspir donio iz Praga i Beča, počeli su sa radom. Osnivači Ansambla Miomir Ristić, Ljubomir Dimitrijević i Dragan Mlađenović Šekspir (uz podršku koleginica Dušice Obradović i Iskre Uzelac) održali su svoj prvi cjelovečernji koncert 14. januara 1970. godine u beogradskoj Galeriji fresaka. Tokom pet decenija postojanja ovaj jedinstveni ansambl održao je više od tri hiljade koncerata širom Evrope (u Francuskoj, Italiji, Španiji, Njemačkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Finskoj, Portugaliji, Kipru, Grčkoj, Belgiji, Holandiji, Rusiji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Švedskoj), te na Srednjem istoku (Sirija) i u Sjevernoj Africi (Alžir). Ansambl je tokom 80-ih u izdanju PGP RTB-a objavio pet LP ploča i audio-kaseta, a tokom 90-ih devet naslova u inostranstvu (Grčka, Njemačka i Španija).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.