Посљедњи београдски мангуп: У животу је могао све и све је успио, осим да ради од девет до пет

ГС
Foto: Принскрен

"Родила сам генија, он је све могао, све почео и све је фантастично урадио и кад докаже себи да може, он одустане и не иде даље," рекла је његова мајка

Прошло је 13 година од како је Београд остао без своје велике легенде, последњег "правог мангупа". Његови савременици су са запрепашћењем и дивљењем пратили све његове животне роле. Са лакоћом их је играо јер се такав низ талената које је сукцесивно откривао код себе, ријетко среће чак и у филмским причама о измишљеним јунацима.

“Кафана ти је српски парламент. То је кућа и црква. Код нас се у кафанама дешавају најважније ствари. Ту се руше владе, постављају нове, оснивају странке. Кафана је једини универзитет који сам завршио. То је мој универзитет који не бих мјењао за Оксфорд”, преноси Стил.

Овако је Душан Прелевић Преле почетком деведесетих, сумирао свој развојни пут који је, судбински, циклично започињао и завршавао се у најважнијој институцији српске друштвености.

Детњство на улицама Црвеног крста и Чубуре, било је инспиративније и едукативније од боравка у неком престижном универзитетском кампусу, гдје данашњи “прави Београђани” немилице хрле.

Младим људима који су стасавали на врелом тлу старог Београда и није било неопходно елитно образовање, да би свој посао радили боље и од најцењенијег стручњака.

Биле су то тешке базичне припреме, на моменте сличне спартанском васпитању и сурова селекција која не признаје слабост. Стога и није било превише тешко да у једном тренутку свог живота стасају у врхунске умјетнике, спортисте, занатлије… и мангупе који када смисле неку пакост ураде то “да не боли” . Тако је одрастала генерација аутохтоних Београђана која је овом граду много дала, свесно ризикујући да ће заузврат добити мало или ништа.

"Рођени Београђани нису морали да иду у школу, јер су одмах све знали".

Прелевића су, као и многе његове другове, жеље вукле на стотину страна. Маштао је да постане фудбалер и у томе бар делимично успео, докопавши се млађих категорија Црвене звијезде. Жеља да буде нови Шекуларац, напустила га је тек када је схватио да са својим музичким талентом, лакше може постати Мик Џегер или Џо Кокер.

"Музика ми је била све и тако је остало," рекао је несуђени правник који је, упркос великој жељи своје мајке, напустио гимназију и почео да живи рокенрол.

Београд шездесетих ни по чему није заостајао са светским метрополама, а када је реч о уметности био је и испред многих. Највећи светски музички хитови, брзо су стизали до београдске публике која их је у року од дан-два знала напамет. То је подстакло Прелета да школску клупу и клупу за резервне играче, замени салама месних заједница које су се у вечерњим сатима претварале у бастионе рокенрола.

Прелевић је тих година наступао у неколико београдских бендова, а његов таленат није промакао Корнелију Ковачу са којим почиње сарадњу у славној Корни групи. Немирна нарав, али и страсна веза са капљицом, учинила је да га се Ковач брзо одрекне.

Неславан крај у Корни групи, значио је величанствени почетак позоришне каријере. Његов таленат је одавно био познат Мири Траиловић и Јовану Ћирилову. Амбициозни пројекат Атељеа 212 који је у свом репертоару уврстио бродвејски хит “Коса” , никако није могао проћи без Прелета. Пјевао је насловне сонгове, наступајући заједно са Миром Пеић, Драганом Николићем, Мишом Јанкетићем…

Прелету се тада смешила велика каријера пошто је један од најзначајнијих светских редитеља Боб Вилсон, желео по сваку цену да га одведе у САД. Да своју намеру неће спровести у дело, Американац је схватио после једног извођења “Косе”. Након бројних хвалоспева, молби и умиљавања, Преле га је брутално извређао и започео тучу која је значила и прекид сарадње са Атељеом.

Сваки крај у његовом животу значио је и нови, величанствени почетак, па је Преле врло брзо добио прилику да се окуша и у иностранству. У Немачкој је наступао као џез солиста. Ипак, нема веће слободе од оне коју му је пружио родни Београд, па се после турбулентних епизода и старих проблема са алкохолом, брзо вратио кући.

Седамдесетих наставља тамо где је стао али овога пута као соло играч. Певао је у свим познатијим београдским кафанама, а врло брзо снимио неколико ауторских синглова – “Кажу/Да л’ постоји она коју сањам“, “Нисам више твој“ “Хоћу да памтиш“ . Каријеру соло певача прате чести инциденти и кафанске туче, а алкохол је Прелетов највећи порок. Имао је обичај да каже како не воли укус алкохола, али и да ужива у стању пијанства.

"Никада нисам срео човека који воли да пије и има меру. Волим алкохол, а свака велика љубав се претвара у мазохизам".

Алкохол га је коштао здравља, а у комбинацији са истанчаним осећајем за правду, донео му је многобројне конфликте у којима није штедео себе а ни друге. Епилог је био губитак ока у једној од кафанских туча. Проблеми са здрављем су се низали као на траци, да би се Душко Прелевић после ампутације ноге суочио са тешким инвалидитетом.

У драматичним животним тренуцима Преле открива још један таленат, једнако блистав као и они који су му донели невиђену славу. Приче из личног живота и живота знаних и незнаних јунака престонице, преточио је у књиге “Како је умро Баш Челик“ и “Воз за једну битангу“ . А како заборавити “Последњи круг у Монци“ , дело по којем ће нешто касније настати и једно од значајнијих остварења домаће кинематографије.

Музику никада није запостављао па је 1982. године објавио албум “На оштрици бријача” . Десет година касније појавио се албум “У реду, победио сам” а потом и албуми “Нећу да се предам” и “Ја, Преле”.

На десетине интервјуа и стотине ауторских текстова написаних у водећим престоничким новинама, не могу довољно добро описати Прелета од речи његове мајке Анке Ковач.

"Родила сам генија, он је све могао, све почео и све је фантастично урадио и кад докаже себи да може, он одустане и не иде даље."

— једна је од најзначајнијих реченица у документарном филму посвећеном Прелету “У реду, победио сам”.

Како је и сам говорио, имао је специфичан, другарски однос са мајком. Није се женио, а посебно место у његовом срцу зауезеле су још две жене – његове ћерке Милица и Дина. Данас, деценију после његовог одласка, Милица Прелевић на аутентичан начин води профил на Инстаграму посвећен Душану, брижљиво чувајући успомену на највећег бунтовника Београда

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана