Пет јела која су подијелила свијет

Мирис свјеже печеног хљеба готово сви доживљавају као нешто пријатно. Комад добре чоколаде ријетко ће изазвати расправу, а пизза је вјероватно једно од ријетких јела око којег се слажу готово сви континенти. Али постоје и намирнице које имају потпуно другачију судбину.

За једне су национални понос и врхунац гастрономије. За друге представљају нешто што не могу ни помирисати, а камоли пробати.

Занимљиво је да квалитет тих јела готово никада није проблем. Оно што дијели људе јесу навике, култура и оно на шта смо навикли још као дјеца. Управо зато нека од најпознатијих свјетских јела истовремено се налазе на листама највећих гастрономских делиција и најодбојнијих специјалитета на планети, пише ХЕДОНИСТ магазин.

Дуријан – краљ воћа којем је забрањен улазак у хотеле

Ако постоји намирница која изазива највише подијељених мишљења на свијету, онда је то дуријан. На први поглед подсјећа на крупан зелени плод прекривен оштрим бодљама. Међутим, тек када се отвори почиње оно по чему је постао свјетски феномен.

Његов мирис описиван је на стотине начина. Неки га пореде са поквареним луком, канализацијом или старим сиром, док други у њему осјећају слатке тропске ноте. Научници су у његовој ароми идентификовали десетине различитих испарљивих једињења, због чега готово свако носом „чита“ другачију причу.

Ипак, они који га воле тврде да укус нема никакве везе са мирисом. Описују га као богату комбинацију ваниле, бадема, карамеле и кремастог пудинга.

У југоисточној Азији дуријан је толико цијењен да га називају краљем воћа. Истовремено, због интензивног мириса забрањено је уносити га у бројне хотеле, аеродроме и средства јавног превоза на Тајланду, у Сингапуру и Малезији.

Сурстроминг – конзерва коју многи отварају напољу

Швеђани имају специјалитет који се редовно налази на листама најконтроверзнијих јела на свијету.

Сурстроминг је ферментисана балтичка харинга која мјесецима сазријева у конзерви. Током ферментације стварају се гасови због којих се лименка често примјетно избочи.

Управо зато искусни љубитељи овог специјалитета готово увијек је отварају на отвореном.

Мирис је толико снажан да многи одустану и прије првог залогаја. Међутим, они који га једу тврде да је највећа грешка посматрати га само кроз арому. Традиционално се служи уз танак хљеб, кромпир, киселу павлаку и црвени лук, чиме добија много блажи и уравнотеженији укус.

За Швеђане то није гастрономски изазов, већ дио националне традиције.

Балут – јаје које тражи храброст

На Филипинима и у Вијетнаму балут је сасвим уобичајена улична храна.

Ријеч је о оплођеном пачијем јајету које се кува непосредно прије него што се ембрион у потпуности развије. За многе западне туристе управо изглед представља највећу препреку.

Локално становништво, међутим, балут сматра хранљивом посластицом богатом протеинима. Једе се топао, уз мало соли или сирћета, а често се продаје на вечерњим улицама као брза ужина.

Оно што је некоме шокантан призор, другоме је дио свакодневице.

Хакарл – исландска лекција о преживљавању

На Исланду природа никада није била нарочито великодушна. Вијековима су људи морали да пронађу начин да сачувају храну током дугих зима.

Тако је настао хакарл – ферментисано месо гренландске ајкуле.

Свјеже месо ове ајкуле није безбједно за конзумирање због високог садржаја природних токсина. Зато се традиционално закопава у земљу или оставља да ферментише неколико мјесеци, а затим суши на отвореном.

Резултат је специјалитет изразито снажног мириса који многе подсјећа на амонијак.

За Исланђане он представља дио националног идентитета и подсјетник на вријеме када је храна значила опстанак.

Казу марцу – сир који још „живи“

На Сардинији постоји сир који је толико необичан да се о њему расправља деценијама.

Казу марцу настаје даљим сазријевањем овчијег сира уз помоћ ларви посебне врсте муве, које убрзавају разградњу и стварају изузетно меку текстуру.

За једне је ријеч о врхунцу традиционалног сирарства. За друге је незамисливо да се такав сир уопште нађе на столу.

Без обзира на мишљења, казу марцу остао је један од најпознатијих гастрономских симбола Сардиније.

Стогодишња јаја – љепота која вара

Кинеска стогодишња јаја немају стотину година, нити су покварена.

Пачија, кокошија или препеличја јаја мјесецима сазријевају у посебној смјеси глине, пепела, соли и креча. Током тог процеса бјеланце постаје тамно и готово провидно, док жуманце поприма кремасту текстуру и интензивну арому.

Њихов изглед многима дјелује необично, али се у кинеској кухињи сматрају деликатесом који се често служи уз кашу од пиринча или тофу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.