Хрватска “Олуја” (5) - Мировњаци знали за масакре

Под притиском Хрватске војске плави шљемови су се повукли, канадски насилно одведени у Задар, а кенијски у Сплит. Када је канадски наредник Клаус Гамборг одбио да са својом јединицом напусти положај, хрватски официр је испалио метак у несрећног младића. Заробљени дански војници и Срби у Дубици били су живи штит Хрватима, натјерани да иду пред њиховим тенковима

“Кад је ријеч о Книну, тај град је био врло снажно гранатиран како би се Крајини 'одсјекла глава' и тако што прије онемогућио отпор на другим окупираним подручјима”, писао је хрватски недјељник “Глобус” 7. августа 1995. године, цитирајући шта је рекла група генерала Главног стожера ХВ, с којима је тада вођен разговор о појединостима операције “Олуја”, чији су “потхвати” у чишћењу Срба дочекани са усхићењем. О акцији хрватске војске писале су и друге новине, ослањајући се на документе УН и изјаве међународних званичника. Лист “Наша борба” каже да је четвртог августа 1995. почела дуго припремана офанзива масовних размера на РСК и да су снаге босанске владе прешле из бихаћке енклаве у РС да би се придружиле хрватској војсци. Радило се “о комбинованој операцији босанске и хрватске војске”, како је изјавио представник УН. Према “Политикином” прегледу догађаја, артиљеријско-ракетни удари извођени су синхронизовано на Книн, Бенковац, Обровац, Глину и Петрињу, како на војне тако и на цивилне објекте. На Книн су испаљиване гранате сваких пет минута, наводи се у извештају УНКРО-а. Погођена је болница у Книну и болнички круг у Глини. Хрватски борбени авиони обрушавао се и на санитетско возило које је евакуисало пацијенте. Срби и Данци живи штит Хрватима Плави шлемови су се повукли, а канадски војници су насилно одвођени у Задар, кенијски у Сплит. Када је канадски наредник Клаус Гамборг одбио да са својом јединицом напусти положај, хрватски официр је испалио метак у несрећног младића. Заробљени дански војници у Дубици, заједно са заробљеним српским војницима, употребљени су као живи штит. Ишли су испред хрватских тенкова, како је то у свом извештају генералном секретару навела команда УНКРО-а, уз напомену да су све “постаје” УН уништене. Историчар Холанђанин Јан Баласт са својим земљаком Стефаном Балдом, припадником одељења УН за хуманитарна питања, говорио је о својим искуствима у емисији холандског радија у Aмстердаму 16. децембра 1996. Они су том приликом изјавили: “Војници и официри УН све време знали су за масакре над цивилима, у којима је према њиховим проценама убијено између 200 и 300 Срба... Напад на колону српских избеглица догодио се 8. августа 1995. године, али, нажалост, за ову трагедију изгледа да нико није био нарочито заинтересован, па ни у медијима никада ништа није објављено... Сва пажња међународне јавности тада је била усмерена на муслиманске енклаве Бихаћ, Жепу и Сребреницу.” (Тако се тек касније могло закључити да је сребреничка “операција” практично подметнута да се реализује у време етничког чишћења Српске Крајине у Хрватској, како ова не би изазвала подозрење у међународној јавности. Отуда и тада веома штури публицитет том библијском егзодусу Срба, не само у свету него и у Србији). Џон Кори је напад на Крајину прокоментарисао на следећи начин:” Хрватска је извела највећу ратну операцију у Европи, од краја Другог светског рата”. Туђман је обавестио УНКРО о намераваној офанзиви, а ова команда је о томе обавестила Врховни штаб српске војске један сат пре почетка офанзиве. Командант УНКРО-а генерал Жанвије, бринуо је своју бригу, изјавивши: “Разматрамо блиску ваздушну подршку за заштиту наших снага”. Међутим, авиони НAТО-а изводили су операције у ваздуху паралелно са хрватским снагама на копну, тако да су обе чиниле јединствену целину. Испољивали су ракете на радарске уређаје српске војске, а према речима портпарола УНКРО-а, то је урађено “на захтев УН”. Значи да се није радило о обмани УН, како је изјавио Јасуши Aкаши. После 36 часова борбе, Хрватска војска је ушла у Книн. Представници УН изјавили су “да су книнске улице биле препуне тела убијених цивила”. Српски народ у Крајини био је суочен са дилемом, коју је пластично предочио француски генерал у Сарајеву: “Припремити кофер или мртвачки сандук”. Заштиту српском народу није пружио ни Београд, у духу обећања датог када је усвајан Венсов план, ни УНКРО на што је био обавезан према резолуцијама Савета безбедности и на основу Венсовог плана. Жртвован је цео један народ. Отпочео је егзодус библијских размера, који је у ствари био довршетак геноцидног процеса, отпочетог 1941. године. Потресне слике колоне избјеглица Потресне слике о колони више од 200.000 избјеглица обишле су свет, али нису узбудиле светску јавност. На путу за Босну колона је била изложена артиљеријској ватри и гађању из авиона. Портпарол УНКРО-а Крис Јаневски изјавио је да су између Петровца и Кључа на колоне избеглица испаљене гранате. Извештај команде УНКРО-а гласио је: “Разарају се болнице и стамбене зграде, пљачка се и пали систематски имовина Срба”. Представник Високог комесаријата за избеглице у свом извештају наводи да су приликом проласка кроз Сисак избеглице биле каменоване. Карл Билт назвао је агресију на РСК правим именом - “терористички акт” и додао да би “хрватски председник Туђман могао бити оптужен за ратне злочине”. Протест су упутиле грчка, руска и британска влада, али су њихове изјаве неутралисане изјавама америчких и немачких државника, Кола и Клинтона, да ће тај потез Хрватске “деблокирати кризу у Босни”. Изразили су “жаљење” због жртава, али не и осуду. Тих дана је чак вршен покушај да се одврати пажња светске јавности од злочина Хрватске војске истицањем у први план “откривања” из сателитских осматрачница масовних гробница око Сребренице. Председник Милошевић је у разговору са Столтенбергом наглашавао “да Хрватска представља највећу опасност по мир на Балкану”, али од тих констатација нема користи за Србе из Крајине. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.