Ево шта се дешава с мозгом непосредно приј смрти
Широко је распрострањено мишљење да срце игра главну улогу у тренуцима пред смрт - вјерује се да срце престане да пумпа крв због чега остали дјелови тијела полако почињу да се гасе. Али најновије истраживање показује да то можда и није баш тако.
Научници су анализирали активност срца и мозга пацова непосредно прије него што су животиње угинуле од недостатка кисеоника.
Током истраживања је откривено да је њихов мозак слао бројне сигнале ка срцу који изазивају непоправљива оштећења органа, и да су управо они били узрок смрти. Када су научници блокирали те сигнале, срце је живјело дуже.
Уколико се докаже да се сличан процес догађа и код људи, можда би постојала могућност да се помогне особама након срчаног застоја тако што ће се зауставити сигнали из мозга, наводи се чланку објављеном у часопису "Proceedings of the National Academy of Sciences”.
"Људи највише пажње ображају на срце јер мисле да се спашавањем срца спашава мозак", наводи професорка Џимо Борџигин, неуролог Универзитета Медицинске школе Мичиген у Ен Арбору.
"Морате да пресјечете хемијску комуникацију између мозга и срца да бисте спасили срце", каже Борџигин, и истиче да се ово откриће "коси са готово свим поступцима који се спроводе приликом пружања хитне медицинске помоћи".
Научници су покушали да открију зашто срце особе, која је раније била здрава, након само неколико минута без кисеоника изненада престаје да ради.
Наиме, показало се да је мозак особе чије је срце престало да ради активан чак и када особа изгуби свијест и више не показује знаке живота. У ранијем истраживању које је ова научница спровела с колегама, откривено је да срце током умирања прима бројне сигнале из мозга покушавајући да на тај начин спаси срце.
"Управо ти сигнали су можда одговорни за искуства такозване клиничке смрти", каже Борџигин.
У експерименту с пацовима научници су анализирали мождану активност животиња код којих су убризгавањем смртоносне ињекције прекинули рад срца. Када су активност срца и мозга били усклађени, примећено је струјање мноштва неуротрансмитера, попут допамина, који производи осјећај задовољства, и норепинефрина, који изазива осјећај опрезности.
"Управо те хемијске супстанце могле би да објасне зашто људи који су доживјели искуство ‘клиничке смрти’ тај доживљај описују као ‘стварнији од стварног'", објаснила је Борџигин.
Када су научници блокирали проток хемијских сигнала из мозга у срце тако што су пресјекли кичмену мождину штакора, животиње су живелје три пута дуже од оних код којих је веза срце-мозак била нетакнута.
Једино још остаје питање да ли би се на исти начин понашало и људско тијело.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
