Никола Ђурасовић отишао у кошаркашку пензију: Играње са братом важније од трофеја

Мирно, тихо и достојанствено опростио се од активног играња, али ће кошаркашка лопта и даље бити веома битан реквизит у његовом животу којег се не може тек тако одрећи. У опширном интервјуу за “Глас Српске” Ђурасовић се сјетио својих почетака, успона, падова, славља и задовољства које му је донијела радост лоптања под обручевима.

- Није превише тешко било повући линију и рећи да је доста, јер сам извукао максимум у каријери. Можда је могло више и резултатски и по годинама, али то је то. Да сам рекао доста у 34. или 35. години било би ми жао, а сад није. Можда бих могао да одиграм још сезону или двије, али не желим да узимам мјесто млађима. Окрећем се породици, почињем да радим приватно тако да је вријеме за нови корак у животу - истакао је Ђурасовић.

Добро се сјећа својих кошаркашких почетака, а сјајни наступи тадашње репрезентације СР Југославије понукали су га да почне тренирати.

- Силне медаље и трофеји које је Југославија тада освајала па тројка Александра Ђорђевића против Хрватске, дочеци кошаркаша у Београду... утицали су на то да се почнем бавити кошарком. Моје друштво тада је вријеме проводило напољу, углавном на кошаркашком терену гдје смо покушавали да изведемо потезе које су радили наши прослављени играчи, а поготово да погодимо тројку у посљедњем секунду. Лијепио сам постере Жељка Ребраче, Владе Дивца, Салета Ђорђевића и свих других који су допали у руке по зиду своје собе, а са 16 година сам озбиљније кренуо да тренирам. Било је то лијепо вријеме, сјећам се мале дворане у Горици гдје је 20 дјечака правило гужву на тренингу, а нас је тада било 50 и сви смо жељели да постанемо неки нови Дивац, Ребарац или Сале. Професор Драган Зеленовић на часовима физичког и храбрио нас да тренирамо па смо и на његов наговор ишли на тренинге - изјавио је Ђурасовић.

Имао је два дебија за сениорски тим Леотара. Један случајни и други планирани.

- Десила се ситуација када се повриједио Миодраг Шакотић, због чега је завршио каријеру, да ме тренер Бато Мичета убаци у састав да попуним мјесто и добијем дрес са бројем 14. Пред утакмицу он пријави екипу и случајно умјесто броја 15, којег је носио Дејан Бодирога, упише, мој 14. Тако се ни крив ни дужан ни планиран нађем у стартној петорци, а тренер је само чекао прекид да ме замијени. Одиграо сам неких 40 секунди и замало постигао кош. Јасно ми је да му тада нисам био у плану па више нисам играо, али сам добио прилику идуће сезоне када сам имао 17 година. Дуца Мандић се повриједио и Бане Тадић ме уврсти у тим против гатачке Младости која је била веома квалитетна екипа и каже ми да ћу играти. За њих је тада играо Зоран Маројевић, мене су звали скакавац, па ми је тренер рекао да машем дугим рукама испред њега јер су ми ноге споре те да га ометам. Постигао сам 17 поена и још чувам снимак те утакмице на ВХС касети коју морам да пребацим на ДВД - нагласио је Ђурасовић.

Први трофеј стигао је на самом почетку играчке каријере.

- Са 19 година сам био шампион Републике Српске и изборили смо први наступ у Лиги БиХ. Било је неко лијепо вријеме за кошарку и спорт уопште, јер је било много више јаких кошаркашких центара попут Тузле, Зенице, Сарајева, Мостара... Борац је био изузетно јак и њихови тадашњи тимови равноправно би се носили са садашњим тимом Игокее. У Лиги је тада играо Кенан Бајрамовић, Нихад Ђедовић, Горан Иконић, Ненад Марковић, Мартин Вањак, Зоран Кукић, Ненад Ђорић, Борис Благојевић... Играчи су тада из Лиге БиХ лагано могли да оду у Евролигу. Клубови су добро радили и само је било питање када ће изњедрити некога да оде у озбиљно такмичење - нагласио је Ђурасовић.

Навео је примјер да сада млађи момци много мање тренирају него што је то био случај раније.

- Мислим да нису посвећени тренингу колико смо ми били па је тешко очекивати да направе неке велике резултате, јер је тренинг основа свега. Ипак, као позитиван примјер навешћу Амсала Делалића из Борца који ради квалитетно и посвећено тако да сам одушевљен његовим напретком. Направио је превагу против нас у Требињу и показао да ће бити велики играч ако овако наставити да ради. Драго ми је што неко са 19 година прави превагу на терену - рекао је Ђурасовић.

Родни град и матични клуб није заборавио у који се редовно враћао.

- Три пута сам се враћао у Леотар. Први пут сам га напустио и отишао у Славију гдје сам имао лијепу екипу и индивидуалну сезону што је донијело позив Драге Каралића из Борца који је биљежио добре резултате. То је била велика ствар за мене и долазак у Бањалуку један је од најљепших тренутака моје каријере. Ту сам стекао много пријатеља за цијели живот - рекао је Ђурасовић. 

Након двије године у Бањалуци услиједио је повратак у Леотар.

- Тренер је био Драгољуб Видачић и играли смо полуфинале плеј-офа са Игокеом док ми је други повратак у Леотар 2015. године био одскочна даска за одлазак у Македонију, а потом и Француску. Унион Рен је клуб са одличним људима који су посвећени кошарци који су све учинили да се осјећам као у матичном тиму. Колико добро раде свједочи податак да би требало да уђу у другу лигу док планирају да се пробију у елиту. Имао сам понуду да останем радити тамо и тренирам, али одлучио сам да се скрасим и посветим фамилији те видим како ћу организовати живот послије кошарке - изјавио је Ђурасовић.

Први одлазак у иностранство десио се 2011. године, а дестинација је била Кипар.

- Хтио сам да останем у Леотару, али тог љета доста се каснило са формирањем тима и све је каснило због пара, јер није било генералног спонзора. Тренирао сам у Требињу када ме позвао Ацо Дамјановић јер је његовом куму Аци Матићу требао играч. Кипар је једна прелијепа острвска, православна земља која ми се пуно свидјела. У екипи су била три Американца, три Србина и неколико јако добрих кипарских играча па смо пружали добре партије и то ми је остало у јако добром сјећању - испричао је Ђурасовић.

Затим је прешао у Румунију.

- Дошао је позив Гоце Мандића који сам одмах прихватио. Уз три Србина била су ту и четири Американца па смо направили добру атмосферу у екипи. Уз то, клуб се преселио из старе у нову дворану, фудбалски клуб био је у паду па су се навијачи посветили кошарци, а нама је задовољство било играти у таквом амбијенту - додао је Ђурасовић.

Услиједио је повратак у Лигу БиХ који се показао као пун погодак.

- Вратио сам се у Лигу БиХ односно Спарс на позив тренера Марка Трбића. Одговорно тврдим да сам тим потезом продужио своју каријеру до сада. Тада сам имао 30 година и дошао сам у екипу момака од 20 година који су ме једноставно тјерали да испратим њихов ритам. Радио сам тако пуне двије године и само због тога успио да играм до 40 године - истакао је Ђурасовић.

Већину кошаркашких жеља је испунио, остала је једна неиспуњена, али не жали за њом.

- Генерално гледајући остаје жал за титулом шампиона у БиХ. Намјестило се тако да никад нисам играо у екипи која се борила за титулу. Све су биле добре, квалитетне, али нису могле до самог врха иако сам играо полуфинала плеј-офа, са Леотаром и Спарсима по два пута. Имам освојене купове са Борцем и Леотаром као и ту јуниорску титулу првака. Задовољан сам што сам здрав завршио сезону и да ме нека повреда није одвојила од терена мада је у једном тренутку било прогноза да ћу управо тако завршити - рекао је Ђурасовић.

Кошаркашки путеви укрстили су му се са четири године млађим братом Божом.

- Пред крај каријере испунила ми се жеља, битнија од свих забиљежених успјеха на терену, да заиграм са мојим братом и поносан сам на чињеницу да сам са Божом играо двије сезоне у нашем матичном клубу што ми је велико задовољство - додао је Никола.

Не вјерује да ће брат кренути његовим стопама.

- Није одиграо други дио ове сезоне, али још није одлучио да каже збогом кошарци. Вјерујем да ће се спремити ове љето и одиграти бар још једну сезону - рекао је Ђурасовић.

Зна шта ће радити даље, а већ је почео да се бавим одређеним пословима.

- Добио сам понуду да радим као менаџер производа, а и у академији Хумски се бавим тренерским послом. Број дјеце расте и у почетку нисам мислио да се тиме бавим, али видим колико су та дјеца жељна спорта и колико позитивно утичу на мене тако да остајем с њима јер ми много пријају - изјавио је Ђурасовић.

Чича аут

С обзиром на то да је био најстарији у екипи саиграчи су га звали чича, а на друштвеним мрежама крај каријере је управо тако саопштио “чича аут”.

- Зову ме тако и нимало ми не смета, јер смо права екипа са одличном атмосфером мада ми није јасно зашто ме тако зову ови из моје генерације кад смо истих година (хахахаха) - навео је Ђурасовић.

Опроштајна утакмица

У плану је и опроштајна утакмица која ће имати хуманитарни карактер.

- С обзиром на то да сам играо толико дуго година, имао толико саиграча, стекао доста пријатеља... појавила се идеја да организујемо ревијалну опроштајну утакмицу у којој ће наступити играчи који су раније престали да играју, а нису урадили нешто овако. Планирано је да буде 15 играча из Требиња и 15 играча са којима сам играо у другим клубовима. Утакмица ће имати хуманитарни карактер и скупљаћемо помоћ за једно угрожено лице - истакао је Ђурасовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.