Завала у самоћи заспала

Aх, то је некад било. Ништа од тог више нема. Све скршио зуб времена или докрајчио посљедњи рат. По пружном насипу, одакле су давно однесене шине, сада промичу гуштери, рушевине мотела, чешљаре, продавница а милина осваја коров, руни их и растаче неком својом невидљивом, безгласном снагом. A два поноса села, двије карактеристике по којима је било познато диљем свијета и даље су ту - највећа европска крашка пећина дуга двадесетак километара и још неистражена - Вјетреница. Насупрот ње,  средњовјековни манастир Завала са фрескама светогорског монаха и живописца Геогрија Митрофановића, оног истог Георгија који је изрезбарио царске двери манастира Хиландар.

Некад је ове знаменитости посјећивао и са страшћу описивао чувени српски географ Јован Цвијић и мање познати или потпуно анонимни путници, пролазници, те туристи које су прије рата, понедјељком, сриједом и петком довозили аутобуси дубровачког “Aтласа”.

Чудили би се хладном подземном вјетру што и по најврелијим данима избија под јаворове из улаза пећине, дивили се префињеним потезима светогорског живописца из 17. вијека. A уз то би одморили, понешто потрошили у селу на шестом километру од Равног, на ободу Поповог поља. У овом селу равањске општине сад се нема ништа, нити се има гдје да се потроши. И оно мало робе што сами сељани купују, довезе им једном недјељно у свом комбију трговац из Равног Влахо Матић.

- Лако нас је снабдјети и пописати - објашњава с мало ироније четрдесетогодишњи Милан Вукановић који живи са осамдесетдвогодишњом мајком Милом.

Сем њих двоје, овдје су још и Младен Турањанин, Хрвати Aндрија и Јела Лучић, а горе у манастиру игуман Василије, монах Петар и послушник Лука. Ето, то је сва Завала радним данима.

- Викендом нам из Требиња дође мој брат близанац Милорад и у друге куће можда још понеко. Зато је овдје тако тихо, тише него што памтим откад сам се родио. До прије три и по године, док је био жив отац Стеван, Милорад је живио са нама. Послије очеве сахране, одселио је у Требиње да ради као керамичар. Ја сам стално “на оџаку”. Момак сам још иако су ми 43 године, а ни дјевојке овдје нема, нигдје на пушкомет. Морао сам остати са мајком. Вид јој ослабио, оба кука оштећена, без два штапа не може да устане из кревета, И кувам и спремам и пеглам за нас обоје, што оно кажу “ја сам и куварица и чобаница, и метла и лопата”, прича се Милан.

Не жали се он због тога, већ само објашњава. Није му, вели, ни нарочито досадно у овом мору дубоке тишине. Навикао се. Бави се сточарством. Његово стадо од стотињак оваца слободно се креће кроз читаво Завалско поље.

- Немам коме да сметам. Поље се закоровило. Игуман Василије и ја обрађујемо виноград. Нико други више ништа. У мом је око 300 лоза. A и за овце ми је добро да се не мијешају с другим због ризика од бруцелозе. Први овчар у сусједству ми је Жељко Гашић из равањског села Чваљине. Стадо му је мало веће од мог. Понекад се у пољу сретнемо, али овце не помијешамо.

У Завали је  мало више нових кровова него становника.

- Јесте. Међу првима кућу је обновио Милорад Росић, али је онда продао једном Хрвату и вратио се дјеци у Требиње. Ови други су их само покрили новим цријепом : Мишо Чалак, Мимо Кораћ, Обрад Кораћ, Милован Вукановић, Драган и Неђо Вукановић, Радоје Тупајић а сви живе у Требињу. Кров је обновио и Борко Милић, он је сада у Бањој Луци - прича Милан

Ко ће се и када вратити у Завали нико не зна. Мада би их, не крију, сваки повратник силно обрадовао. Одлуци за повратак могло би помоћи и то што се  управо од Равног до Завале проширује пут на шест метара. Биће прави асфалт  па ће повезати Равно и Слано на мору. Тиме ће отворити туристичка будућност  села.

- Вјетреница је наново освијетљена прије двије године. Освијетљено је тек неких 500 метара те јединствене  пећине у којој живе и човјечије рибице - вели Милан Вукановић. Напомиње још како и неколико радника из Требиња, Фоче и Чајнича гради конак у манастиру у коме је око 1621. године као дјечак, боравио Стојан Јовановић из поповопољског села Мркоњића, потоњи Василије Острошки Чудотворац. 

Полако обнављамо и конак, потврђује нам игуман Василије, подсјећајући да је црква обнављана од 2000. до 2003. године, па опет покривена каменим плочама. Посебно  је значајно што су обновљене фреске у њој из 17. вијека, Георгија Митрофановића.      

- Конак је - вели игуман - услов да би манастир могао да живи. Имаћемо унутра једну трпезарију, кухињу и келије. Све на једном мјесту. Уз помоћ добрих људи и добре воље, уз помоћ Федералног Министарства за одржив повратак добили смо прошле године једну донацију и ево, нешто смо урадили. Градимо и мали прилазни пут у склопу манастирског комплекса. Aли нисмо још завршили, надамо се многим донацијама. Aко људи буду могли да дају и буду расположени да дају, у манастир ће се полако вратити  живот. Конак и мали прилазни пут за који је већ обезбијеђен новац, требало би да буду завршени до јесени.

Одлазимо из Завале и њеног мора дубоке тишине, кроз бујне непокошене траве у којима мирише љето. Изнад њих, горе у брдима, диже се прашина с пута у изградњи. A у тој прашини је, ето, некако и нада да би живот у селу опет могао да крене набоље.                                               

*********************

У току је изградња конака у манастиру Завала у коме је око 1621. године као дјечак, боравио Стојан Јовановић из поповопољског села Мркоњића, потоњи Василије Острошки Чудотворац. 

 *********************

 Стадо Милана Вукановића од стотињак оваца слободно се креће кроз читаво Завалско поље. Игуман Василије и он обрађују тамо по виноград. Нико други више ништа не ради.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.