КУЛТУРА ОТКАЗИВАЊА - Шта се крије иза цензуре Агате Кристи или Микеланђеловог Давида

Након што су јуришници “културе отказивања” посљедњих година као своју мету обиљежили анимираног твора Пепе ле Фуја, глумицу Ђину Карано, писце Џеј К. Роулинг, Јана Флеминга, Роналда Дала и Џорџа Орвела, филмски класик “Прохујало са вихором”, ирски бенд “Th Pogues”,  Ренеа из култне хумористичке серије “Ало, ало”…, на ред су стигли књижевница Агата Кристи, због наводно расно увредљивог назива крими класика “Десет малих црнаца”, па чак и Микеланђелов Давид зато што је “приказан наг”, на часу о историји умјетности  у једној основној школи у држави Флорида, што је изазвало револт родитеља, а затим и лавину интернет оптужби на рачун наставника и директора школе који је чак остао без посла.

Истина, након што је један анимирани лик попут симпатичног твора нацртаног давне 1945. оптужен за промовисање културе силовања или класични цртаћ попут “Дизнијеве” Сњежане оптужен за мизогинију, никога нормалног не може зачудити што је нова жртва цензуре једно од најчувенијих вајарских дјела у историји умјетности и цивилизације или кримић написан прије Другог свјетског рата. Мјерен бизарним друштвеним нормама либералног капитализма 21. вијека, класик “краљице кримића” је остао без оригиналног наслова (сад се зове “Не оста ниједан”) и завршио редигован од неподобних израза од стране социјално освијештених анонимних стручњака, а није једина књига којој пријети таква судбина.

Активизам или цензура

У посљедњих неколико година су све гласније дебате на тему “културе отказивања”. Критичари ову појаву поистовјећују са бијесном руљом која одлучује о животу једног човјека и сматрају да се тиме спречава слобода. С друге стране, бројни активисти овог тренда сматрају је важним алатом грађанског отпора, посебно када је неједнакост у питању, који сваком човјеку даје моћ да укаже на неправду и тако утиче на промјене.

Познати српски критичар и теоретичар Игор Перишић, као човјек који се годинама стручно и аргументовано бави критиком умјетности, каже да тренд “културе отказивања” као најекстремнији израз политичке коректности, да није толико опасан био би смијешан.

- Да није и даље потенцијално опасно, нови таласи политичке коректности деловали би бизарно смешни, јер као да нови идеолози више не могу да изнађу наводно очигледне “случајеве” па почињу да цепају длаку начетворо. Међутим, порив да се мења прошлост у корист садашњости и будућности историјски гледано увек је давао катастрофалне резултате. Узмимо пример идеологије “братства и јединства”, која је била политичка коректност социјалистичке Југославије, и вербални деликт као тадашњи окидач за културу отказивања, и видећемо како ништа не помаже оном што се грбаво родило. Управо зато што су под тепих гуране међунационалне омразе, и потискивани пре свега злочини чињени над српским народом, заједница заснована на политички коректној лажи у крви се распала - рекао је Перишић.

“Култура отказивања” ипак је временом метастазирала у то да означава позив за бојкотовање неког извођача или организовану кампању да одређена особа изгуби посао уколико је рекла или урадила нешто што је привукло критике, без претјераног улажења у провјеру стварних чињеница.. “Култура отказивања” је нарочито постала важна током популарности #MeToo покрета и #BlackLivecmatter покрета у САД, када је бијес на друштвеним мрежама искоришћен како би починиоци сексуалног или расног узнемиравања били кажњени у друштвеној медијској арени ако већ то није могуће урадити на суду. Неспорно је да бројни случајеви сексуалног узнемиравања никада неће добити прижељкивани судски епилог, а успјех “културе отказивања” значио је да је сада углавном анонимна маса постала судија. Познати амерички глумац Кевин Спејси изгубио је главну улогу у популарној серији “Кућа од карата” након оптужби за сексуално узнемиравање малољетника. Слично је прошао и Џони Деп након оптужби за насиље од стране бивше супруге Амбер Херд, јер је изгубио неколико већ договорених улога уз тихи бојкот студија, а они су само дио познатих личности које су доживјеле линч на друштвеним мрежама уз оптужбе које су на стварним судовима одбачене.

Игор Перишић

Неких 150 писаца, академика и активиста врло различитих идеолошких и друштвених ставова, укључујући свјетски познате ауторе као што су Џ. К. Роулинг, Салман Ружди, Ноам Чомски и Маргарет Атвуд, потписали су прошле године отворено писмо осудивши “културу отказивања” и ограничавање расправе. Потписници писма признали су да друштвене мреже имају извјесну снагу кад треба да се дође до позитивних промјена, али су истакли и ризик од прихватања “културе отказивања” по цијену отворене расправе. У писму се каже да пораст јавног срамоћења,  изопштавања и заслијепљена морална искључивост нису корисни по правичност или дискусију. Слободна размјена информација и идеја свакодневно се све више сужава.

Термин

Сам термин је први пут ушао у мејнстрим америчку јавност 2014. године након епизоде ријалити програма “Love and Hip-Hop”, у којој један од учесника током расправе каже: “Ти си отказана”.

Као и у сваком ријалитију, ова свађа изгледа изузетно комично, а термин је током 2015. године постао шала коју су претежно корисници на “Твитеру” користили када неко уради или каже нешто што не одобравају. Термин “култура отказивања” се први пут појављује у рјечницима 2017. године, а објашњава праксу или тенденцију масовног бојкота који се дешава јавно, посебно на друштвеним мрежама, као начина изражавања неодобравања и вид друштвеног притиска.

Новинарка Марта Васић је у свом врло надахнутом тексту на ову тему поводом доласка ове појаве у Србију за часопис “Талас” написала да је “култура отказивања” умјесто потраге за правдом све чешће нудила потребу за показивањем сопствене врлине.

- Након неколико очигледних и оправданих мета, наставља се шира потрага за људима који су рекли или урадили нешто контроверзно, макар то било и пре 10 година на “Твитеру” или пре неколико деценија у филму и књижевности. Без судског процеса и прилике за одбрану, бројне јавне личности бивају осуђене и одбачене од стране “Твитер” руље, која је апсолутно убеђена у сопствену моралну и идеолошку чистоту. Не постоји претпоставка невиности, већ претпоставка кривице - написала је Марта.

И то, нажалост, можда и јесте највећи проблем овог покрета - апсолутна увјереност у моралну исправност и непогрешивост ставова која често води у екстремизам којим су обликовани неки од најмрачнијих покрета у људској историји попут дјеловања црквене инквизиције или идеолошких служби фашизма и бољшевизма. За разлику од неких класичних облика системске или идеолошке цензуре, који су директно уништавали књиге или умјетнике, овдје се, по свему судећи користи један, далеко лукавији метод, гдје се наводно ништа не уништава, већ се наводно пажљиво прилагођава новим нормама у име вишег интереса за наше добро. Игор Перишић каже да сумња да ће неко стварно постати боља, расно или полно свјеснија личност ако не прочита изворну верзију књиге “Десет малих црнаца”, не види Микеланђеловог Давида нагог или не гледа твора Пепе Ле Фуја како страствено заводи мачку у цртаном филму, иако је свјестан да етички напредак мора постојати.

- Свакако да у историјском развоју постоји известан етички напредак, и он би требало да буде унутрашње својство културних производа, а не силом наметан. Ако бисмо заборавили да је робовласништво постојало, или да су жене некада биле обесправљена бића, у садашњост би се уписала лакирана верзија историјске истине која стоји на стакленим ногама. Јер етичке норме, које крећу од “историјске нуле”, јесу баш оне које су потенцијално подложне лаком мењању и нагоре, а не само набоље. Може се десити да нека тоталитарно још више “апдејтована” генерација политички коректних идеолога подвуче црту у неким другим произвољно одабраним моментима, па да тако – наводим радикалан пример – из историје одстрани читав покрет за заштиту људских права те да пожељне етичке парадигме постану стаљинистичко-хитлеровске пројекције о оправданости жртвовања људских живота зарад наводно бољег сутра. Тада не бисмо имали историју да сведочи о другачијим традицијама - рекао је Перишић.

Популарни амерички блогер, писац и коментатор Мет Волш у својој емисији је на веома саркастичан и ироничан начин износио своје ставове о манији забрана када су на ред дошли “Дизнијеви” јунаци Дамбо и Сњежана

- Треба да превазиђемо филмове као друштво. Ако желите да се забавите, зурите у угашен телевизор. Стварајте филмове у својој глави. То ја радим. Синоћ сам, на примјер, три сата сједио, гледао у угашен екран и замишљао да се испред мене врти акциони филм о тамнопутој геј трансжени са хендикепом која уништава директоре нафтних компанија и лобисте Националног удружења за оружје (НРА). Холивуд мисли да је прогресиван, али толико још није прогресиван. Тако да је засад “Дизни” отказан. Сви “Дизни” филмови су отказани. Сви други филмови су отказани. Све је отказано - цинично је примијетио Волш.

Гушење хуманизма

Колико је то постао опасан тренд у стварном животу, показују примјери попут ауторке Харија Потера, књижевнице Џеј К. Роулинг, која је већ годинама мета виртуелног прогона због тога што је у неколико наврата изразила ставове које феминисткиње и такозвани “борци за друштвену правду” сматрају трансфобним. Потом је услиједила права серија напада и увреда на њен рачун, те направљен, у најмању руку неукусан, хештег “#RIPJRowling”, који је прошле године постао виралан, односно трендинг, уз врло стварне физичке пријетње. Један од још бизарнијих примјера “културе отказивања” односи се на писца Џорџа Орвела иако је он мртав већ 70 година. Либерално оријентисани новинар Бен Нортон, врло брз на “Твитер” осудама, назвао га је “подлацем” који је помагао нацистима критикујући стаљинистичку Русију писањем “Животињске фарме”!? Да није трагично, ово би било смијешно када се узме у обзир Орвелова борба на страни љевице у Шпанији и културни значај “Фарме” у борби против идеолошког једноумља, што није спријечило бројне позиве на бојкот, па чак и забрану његовог дјела.

Игор Перишић који годинама пише о умјетности и умјетницима уз јако аргументоване тврдње, каже да је поништавање људског права на грешку поништавање хуманистичке слике човјека.

- Историја уметности бележи гомилу примера уметника који нису својим животима били баш узорни грађани и добар пример омладини. Међутим, и такви беспризорни типови стварали су – можда чак и у већој мери, ако би то могло да се премери – генијална уметничка дела. Одвајкада је људски било грешити, а индивидуално искакање из просека, без обзира у ком етичком смеру, јесте први корак ка уметничком изразу. Поништавање људског права на креативну грешку и на својеглаву истрајност у делању мимо главне струје јесте и поништење хуманистичке слике човека, антрополошки реално схваћеног као бића са свим врлинама и манама - каже познати теоретичар умјетности.

Перишић  додаје да је “култура отказивања” много лукавије структурисала тај нови простор неслободе  у односу на метод средњовјековне инквизиције, или нацистичко/бољшевичке “пресуде по кратком поступку”.

- Врло је добро структурисан тај нови простор неслободе. Више немате инквизиторске процесе или концентрационе логоре за одстрањивање непоћудних тела, али имате главни ток електронског простора у који се пропушта само оно што је “етички” очишћено, дочим сваковрсна субверзија као друго име слободног мишљења остаје у остракистичким резерватима где засад не прети физичка ликвидација. Ипак, верујем да човек у свом индивидуално и колективно несвесном, тетовиран класичним хуманистичким наслеђем, још увек памти да су слобода говора и неспутаност уметничког изражавања одлучујући фактори који га управо и чине човеком. Тоталитарни умови дођу и прођу, историја уметности остаје. Док будемо стрпљиви људи - јасан је Перишић.

Да буде горе, овај тренд је створио неку врсту параноичног страха и аутоцензуре код већег дијела јавности која се боји огласити поводом овог феномена како се и сама не бих нашла као сљедећа мета активиста “културе отказивања”. Ипак, постоје и даље умјетници или јавне личности који се не устручавају да назову ствари правим именом. Славни музичар Ник Кејв је у разговору са својим обожаваоцима на својој страници “Red Right Hand” био веома критичан према овом тренду наводећи га као антитезу опраштању.

- Политичка коректност постала је најнесрећнија религија на свијету. Оно што је некада био покушај да се наша друштва наново осмисле да би била праведнија сада садржи све најгоре од онога што религије имају да понуде и ништа од њихове љепоте. Моралну ригидност и самоувјереност са које је ошишана чак и могућност искупљења. То је дословно постала лоша религија која се распустила - рекао је Кејв.

Ипак, можда је славна глумица Шерон Стоун дала најбољи и најпрецизнији суд овог медијског феномена током једног радијског интервјуа, када је врло језгровито поручила да неки људи треба да одрасту и покажу мало емпатије према различитом мишљењу

- Мислим да је “култура отказивања” нешто најглупље што сам икад видјела - рекла је кратко и јасно Стоунова.

И овим мудрим ријечима једне од најхрабријих особа у свијету поп културе нема се шта додати или одузети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.