И послије 150 година актуелна концепција о држави Васе Пелагића: Родољубива влада као највиши идеал

Ђорђе Микић
И послије 150 година актуелна концепција о држави Васе Пелагића: Родољубива влада као највиши идеал

Од чувеног Платона и његове “Државе” многи писци и мислиоци су се бавили истим темама. На нашим просторима један од најистакнутијих у том смислу био је Васо Пелагић, чија је мисао о држави расла заједно с њим - од родних Жабара (данас Пелагићево), школовања, до Србије и Русије.

Посебно је сазрела у тренутку Пелагићеве зрелости - од оснивања Богословије у Бањалуци. Његово образовање и урођена мудрост водили су га трновитим путем до разумијевања општих закона развоја цивилизација, свјетских историјских процеса и њихове повезаности с историјом српског народа.

Пелагићево вријеме је обиљежено чињеницом да српски народ живи у двије одвојене монархије - отоманској и хабзбуршкој, обесправљен и остављен на милост окупаторима. Пелагић доказује да је сам народ историјски господар, највиша власт у држави - управљач, извршилац и бранилац властитих интереса.

Свијет је прије 150 година Пелагићу пружао могућност да упозна многе облике државног уређења, а посебно су га интересовале оне које је, због начина на који су управљале народом, сврставао у “настране”, “неправедне” и “нечовјечне”, јер је положај њихових поданика “истовјетан положају робова”.

Одлучно иступајући против насиља и неправде, Васо Пелагић тражи да на челу државе буду људи способни да представљају народне интересе. Његов идеал била је “савјестна родољубива влада”, која воли свој народ и појављује се искључиво у улози врховног “надзорника” и “управљача”. За њега то би била “идеална влада” - “мудар и поштен родитељ народа”.

Његова држава заснивала се на народној скупштини, врховном законодавном тијелу. Говорећи о облицима државе, па и републици, Пелагић каже: “Народ не иде само да промијени султана за императора, пашу за бана или жупана, него иде на то да промијени срамно ропство за свету слободу”. Одговарајући на упућене му критике, пише: “Неки ме називају републиканцем, али у томе гријеше”. Ипак, слаже се са Мишлеом, који тврди да је “монархија за животиње, а република за људе”. Примјери република у којима је живот сматрао “најсрећнијим и најспокојнијим”, за Пелагића су биле Швајцарска и Америка. “Опет сам против републике све донде док се сво српство не ослободи и не уједини и послије ослобођења мало не утврди”, наставља он. Напомиње да посебно има у виду то да “наш народ много на ауторитете, тј. проглашене личности вјерује (цар, краљ, или књаз), шта значи предсједник републике то он не позна”.

Противник деспотизма

Међутим, теоретски, као противник деспотизма, Пелагић је био убијеђени републиканац, сигуран да је најбоља форма државне управо република. Ипак, увиђао је да српски народ посједује монархистичку свијест и да је прерано да се тада говори о републици. Истовремено, његов поглед на друштво је у великој мјери био патријархалан.

У почетку, главни циљ Пелагићевог теоретског бављења државом био је ослобођење од турског ропства и стварање јединствене српске државе са просвијећеном династијом на челу. О томе треба да се изјасни сам народ на скупштини послије ослобођења, стоји у меморандуму Дружине за ослобођење и уједињење србско, поднесеном књазу Николи септембра 1871. године, чији је Пелагић потписник. Тако се на еластичан начин оставља могућност да се избјегне монархија.

Разликујући форму и садржину институција државне власти, Васо Пелагић закључује да и република има разних. Тврди да, уколико република изражава интересе одређених класа или сталежа, може за народ да буде гора од монархије. Стога је, са позиција народног интереса, оштро критиковао такве државе.

Држећи се теорије уговореног поријекла и тврдећи да су Срби, као дио човјечанства, ишли општим путем историјског развоја, доказивао је да је враћање власти народу не само разумно, него је то и насушна потреба. Републику (рес публика, лат.), према српској традицији, Пелагић је тумачио као општинску самоуправу. Он, као и круг стваралаца поменутог Меморандума, теоријски су могли да на уму имају начело аустријског закона из 1849. године, које гласи: “Слободна општина је темељ слободне државе”. Када је у Аустрији 1861. године поново уређивана општинска самоуправа, то начело је остало као “звијезда водиља у постављању општих одредаба по којима се има одредити та општинска самоуправа”.

На основу критичког сагледавања положаја угњетеног, обесправљеног српског народа под Турцима, Пелагић 1871. године долази до свог првог програма друштвених реформи, у којем је најважније мјесто дато општинама. Још раније је био свјестан њихове вриједности и улоге у животу српског друштва, али је ту улогу ограничио на сферу просвјећивања. Сада пак, поставља захтјев да се општини дају њена “природна права” (или “света права”) како би она, уз просвијећене вође, постала “главна полуга и најјачи кретач” свега доброг и “узоритог у народу, што води срећи, благостању, напретку...” По њему функције општине су “обухватале сав друштвени живот”. Пелагић је тврдио да је она основа друштвеног уређења, а неопходно је да се створи “општински савез”, уз захтјев да се сазивају годишње скупштине представника сваке од појединих општина. Дакле, залагао се за увођење општинске самоуправе, која није прелазила оквире локалне самосталности.

Потписујући такав програм, Васо Пелагић излази на арену општесрпске политичке борбе, заговарајући локалну аутономију и законодавна права народне скупштине. Појам слободе се све више богати и шири. За Пелагића то није само ослобађање народа од спољних, туђинских угњетача, већ и од оних унутрашњих. По његовом мишљењу, то су за радни народ Србије биле њене владајуће класе.

У чланку под насловом “Србима у Турској”, објављеном у “Застави” крајем 1871. године, Пелагић захтијева да се уведе општинска самоуправа и оснује слободна скупштина за рјешавање свих питања живота провинције. Значило је то постављање питања не само локалне, већ и шире територијално-политичке аутономије провинције Босне и Херцеговине. Од тог тренутка у Пелагићевој представи општина постаје основна ћелија друштвеног уређења.

Резултат свих тих настојања био је нови програм, објављен у књизи “Наши позиви, или низ корисних савјета”. Ту је формулисао идеју о српској републици као савезу “самоуправних општина” са скупштином састављеном од њихових представника као руководећим органом. Нарочито издваја два питања која морају да остану под контролом народа: рад скупштине и издржавање апарата управе. То постаје једна од основних Пелагићевих идеја. Висок ниво његовог идејног развоја видљив је у свијести о неопходности промјена уређења државе на демократским принципима.

Кретање напријед

Тај Пелагић све више повезује питање измјене друштвено-политичког уређења са национално-политичким проблемом у цјелини и тврди: “Основни услов развитка јесте пуна слобода и уједињење српских земаља”. Сада је за њега слобода резултат оружане борбе, а стварање суверене националне државе предуслов свих реформи.

Као код свих слободних умова, и Пелагићев се стално креће напријед. Убрзо стиже до најважнијег захтјева из области права грађана - општег бирачког права, по којем је сваки пунољетни члан народа, без разлике вјере и стања, могао да буде бирач и посланик.

Васо Пелагић је сваку прилику користио за разоткривање турског поретка у Босни, а јасно говорио да ће остварење демократских слобода бити могуће тек послије ослобођења. Пред почетак устанка он је већ познати присталица широке демократизације српске државе на основу буржоаско-демократских слобода и захтјева да се та права дају широким слојевима народа.

За Пелагића, богатство државе прије свега је основ за подизање нивоа живота народа.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана