У океанима 171 билион комада пластике

Пластика убија рибу и друге морске животиње и потребне су стотине година да се разгради на мање штетне материјале.

Загађење би могло да се утростручи до 2040. ако се не предузме ништа, упозоравају научници.

Прошле недјеље, потписан је историјски споразум под покровитељством Уједињених нација чији је циљ да заштити 30 одсто океана.

Претходно је група научника спровела анализе почевши од 1979. и додала најновије податке које су прикупиле експедиције које по морима постављају мреже за прикупљање пластике.

Подаци о пластици прикупљеној у мрежама се потом додају у математички модел којим се израчунава глобална загађеност.

„Више од 170 билиона комада пластике се налази у океанима", рекао је за Би-Би-Си њуз главни аутор студије доктор Маркус Ериксен из Института 5 Гајрес.

Пластика за једнократну употребу као што су боце, амбалажа, опрема за пецање или други предмети се временом распадају на мање комаде усљед сунчеве свјетлости или механичке деградације.

Дивље животиње попут китова, морских птица, корњача и риба често мешају пластику са храном и могу умријети од глади док им испуњава стомаке.

Комади пластике такође улазе у воду за пиће, а микропластика је пронађена у људским плућима, венама и плаценти.

Научници кажу да још не знамо довољно о ​​томе да ли микропластика негативно утиче на здравље људи.

Концентрација пластике у океанима значајно је порасла са око 16 билиона комада у 2005. на 171 билион у 2019.

Доктор Ериксен каже да научници нису сигурни зашто је тако, али би се то могло објаснити јачим законима који су замијењени добровољним споразумима, разбијањем пластике или чињеницом да је прикупљено мање података.

Највећа концентрација пластике тренутно је у Сјеверном мору, дијелу Атлантског океана, а велике плутајуће масе пластике уочене су и на Пацифику.

Аутори такође сугеришу да променљиви нивои загађења прије 2000. године могу бити посљедица ефикасности споразума или политика које регулишу загађење.

Током 80-их година неколико правно обавезујућих међународних споразума налагало је земљама да престану да одбацују пластику у океане, као и да очисте одређене количине.

Касније су услиједили добровољни споразуми за које аутори кажу да су можда били мање ефикасни и могли би да објасне пораст пластике од око 2000. надаље.

Аутори тврде да се рјешења морају усредсредити на смањење количине произведене и коришћене пластике, умјесто на чишћење океана и рециклирање јер је мање вјероватно да ће то зауставити ток загађења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.