Како је Хитлер упропастио цртани филм?

Палидрвца која плешу и претварају се у различите фигуре, у птицу која одлијеће или вјетрењачу са која се окреће. “Тајанствена кутија шибица”, тако је Гидо Зебер назвао свој експеримент. Минуциозно је скицирао фазе покрета – напорним радом једног човјека је настао први познати њемачки анимирани филм који је премијерно приказан 1910. године.

Били су то пупољци анимираног филма, који су у Њемачкој брзо нашли плодно тло. „У то вријеме су аниматори радили ноћу у својим собама”, каже Ролф Гизен, историчар анимираног филма. Док је у исто вријеме у САД напредовала индустријализација филма, у Њемачкој су са том техником радиле „мале мануфактуре”, каже овај стручњак.

Вријеме процвата

Двадесетих година, Њемачка је постала инкубатор цртаног филма. Под утицајем различитих умјетничких струја као што су били баухаус или дадаизам, аниматори су се бавили „апсолутним филмом”, експерименталним филмским покретом авангарде. Поигравали су се бојом, звуком, геометријом и сијенком.

Умјетничка слобода је донијела многе нове радове. Први цјеловечерњи цртани филм у Европи настао је у Њемачкој – „Авантуре принца Ахмеда” Лоте Рајнигер. Биле су то анимиране силуете од папира резаног маказама. Ауторка је била инспирисана „Причама из 1001 ноћи” – и направила причу о моћним чаробњацима и злим духовима. Био је то иновативан филм.

Таквим креативним радовима није могао да се заради новац. Но, аниматори су открили рекламну браншу која се тада брзо развијала.

„Цртачи су највише новца зарађивали рекламним филмовима. Биле су то рекламе за супе, конзерве и ликере. Но, продуценти попут Јулиуса Пеншевера нису полагали само на комерцијалне радове, већ и на умјетност. Он је многим младим умјетницима дао могућност да се експериментално изразе у рекламама”, каже Ролф Гризен. И више од тога: људи су тада често ишли у биоскопе више због реклама него због филмова.

У то креативно вријеме послије Првог свјетског рата па до тридесетих година, настали су многи филмови и креативне технике – било је то вријеме великих слобода за њемачке уметнике. А онда је дошао прелом.

Националсоцијализам и Дизни

Када је почела нацистичка диктатура, непожељна умјетност, прије свега модерне апстрактне струје, етикетиране су као „изопачена умјетност”. Посљедњи апстрактни анимирани филм који је у Њемачкој јавно приказан био је „Плес боја” (1939) Ханса Фишингера.

Многи умјетници су због тог напада на умјетност емигрирали – на примјер Јулиус Пиншевер, Петер Закс и Георге Пал; други, попут Валтера Ритмана, прилагодили су се нацистима.

Нацистичко глајхшалтовање културне сцене у области анимираног филма ипак није довело до тоталног слома. Јер, Хитлер и Гебелс су вољели анимиране филмове. Били су одушевљени Дизнијевим филмовима, што показује и један запис из дневника Јозефа Гебелса 22. децембра 1937. Ту он пише да ће Хитлеру за Божић поклонити 18 Дизнијевих филмова.

Када је Дизни објавио „Сњежану и седам патуљака”, нацисти су били одушевљени. У присуству Еве Браун, у Хитлеровој викендици у Берхтесгадену, стално су приказивани Дизнијеви филмови које су тамо гледала и дјеца Хитлерових вазала.

„Сњежана и седам патуљака” је био врхунац, каже Ролф Гизен. Нацистичко вођство је хтјело да уведе тај филм у биоскопе. „Два дистрибутера – Баварија и Уфа, настојала су да добију лиценцу. Дизни је тражио много новца, била је то велика цијена. Али, то је био Хитлеров омиљен филм. И било је јасно – он мора да се приказује и у Њемачком рајху.”

Али онда је дошао бојкот њемачких филмова у САД – а убрзо потом је избио рат.

Манија величине и државна производња „цртаћа”

„Гебелс је 1939/40 гледао и америчку продукцију 'Гуливерова путовања' и помислио да би у Њемачкој могла да настане индустрија анимираног филма која је у стању да преузме вођство у Европи”, додаје Гизен.

Тако је основана компанија „Њемачки цртани филм д.о.о.” која је финансирана милионима. Направљен је студио и запослено око 200 људи. Била је то грешка. Јер, умјесто да запосли искусне режисере, цртаче и умјетнике, ангажовали су графичаре и младе дизајнере одане режиму, са свјежим дипломама модних школа, али без знања потребних за прављење филмова.

На крају је објављен само један кратки филм, „Сироти Ханси” – прича о једном канаринцу. „Он бјежи из кавеза у слободу, гдје је доживио толико страха и авантура да се на крају враћа у свој кавез. Питам се: па ко бјежи из слободе у кавез? Али тако се тада размишљало, то им се свиђало, да си сигуран само у кавезу, у диктатури. И тај филм је снимљен за велики новац, али је на крају његов успјех био просечан”, објашњава Гизен.

Нацисти су хтјели мање директне пропаганде; хтјели су да приказују лијеп свијет како би скренули пажњу са брига у вези с ратом. Истовремено су финансијски подржавали производњу на окупираним подручјима: у Холандији, Данској, Белгији Француској и Чехословачкој.

„Али, њихове продукције су биле одједном много боље него њемачке”, каже наш саговорник. У Данској је почела производња цјеловечерњег цртаног филма: „Упаљач”, по бајци Ханса Кристијана Андерсена. Послије 1945. је производња цртаних филмова процвјетала свуда у Европи – само не у Њемачкој.

Већина анимираних филмова из првих година је нестала или је уништена. Има мало колекција и стручњака посвећених тој теми. Њемачки институт за анимирани филм у Дрездену (ДИАФ) поставио је себи циљ да у обухватној хронологији прикаже историју њемачког анимираног филма.

„ДИАФ је удружење формирано 1993. И има задатак да спаси и архивира дјела ДЕФА-студија за анимирани филм у Дрездену. А и самопроглашени задатак се о тој заоставштини стара и научно, и педагошки, и публицистички”, каже Фолкер Пецолд, члан управе ДИАФ.

У посљедњих 100 година, индустрија анимираног филма је доживјела многе ломове. Данас је њемачка на том пољу поражена и није конкуренција другим земљама када је ријеч о развоју нових технологија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.