У улици Данила Илића

Тамо где престају башчаршијски дућани и казанџијске радионице и где почиње густо српско насеље са старинским кућерцима, има једна улица, забалена и кривудава, која се некада звала Опркањ-сокак, а данас носи име Данила Илића.

Сем по којег љубопитљивог туриста који, разгледајући питорескну чаршију, залута и брзо прође кроз ову улицу чије му име не казује ништа, мало ко да залази без потребе у њу. А и кад прођете кроз ту криву улицу са нагнутим, увученим или истуреним ћошковима и дивананама, ви не бисте никад помислили на ма што велико, тешко, замршено или језиво.

Башчаршијски голубови и живолазни врапци падају по тој као и по свакој другој калдрми. У дну улице су велике магазе са брашном и пред њима се, ма у које доба дана да дођете, увек натоварују или истоварују кола са џаковима брашна. И јутрос, ево, хамали, брашњави као воденичари, уносе џакове тога белог божјег дара, "нимета", кога Босна увози откако је постала, и кога никад није доста овој земљи, оскудној свачим.

Кажем, у овако мирно доподне, ви не бисте никад помислили, да је још пре десетак година у овој улици живео један млад учитељ, чију је душу толико испунила и занела жеља за правдом и слободом, да је одлучио да узме на се најтежи од свих крстова: да буде у исто време убица и жртва, судија и мученик.

Док пролазим том улицом и гледам угао куће у којој му и данас живи мајка, ја настојим да у сећању оживим тога старијег школског друга, и време кад смо, у групама, седели на оном зиду поред Миљацке и водили ђачке разговоре или играли биљар у малој турској каваници "Каиро". С напором могу да оживим у себи слику и да га видим како погнут над биљаром говори, у шали, наречјем сарајевских муслимана. Али и то само на час, па ми се одмах губи његов лик у вртлогу и магли догађаја и представа које су се доцније везале уз њих: страхота жртве и величина дела је толика, да га је подигла и бескрајно удаљила од нас, наших мисли, нашег времена, и учинила светлим и туђим, даљим од сваке звезде.

Можда сва трагика херојства и јест у томе: не у кратком болу и ослободилачкој смрти колико у том што херој, прешавши својим делом ону кобну линију која га дели од обичних људи и свагдањег реда ствари, остаје сам, нема рода ни пријатеља, губи сваку личну ознаку и постаје оно што нараштаји желе и онакав каквим га времена чине.

Док сам то мислио, зазвонише звона са друге стране Миљацке; прво једно мало, па за њим друго, веће, тамна и распевана гласа. У исто време се јави мујезин са џамије, с једне, с друге, с треће. Па још нека звона из даљине. Било је подне. Затитра летњи ваздух и све се испуни као неким струјањем од земље пут небеса. За том струјом подигох и ја очи пут неба, и са молитвеним звуком пође и моја мисао, тешка од земаљског јада. Отрже се сама, дотле непозната и речима неизрецива молитва пут неба:

- Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни.

Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.