Развој “Чајавца”
Након што је Савезни завод за привредно планирање средином 1954. “Чајавцу” одобрио производњу четрдесетак артикала потребних индустрији аутомобила и трактора, ради реализације тог производног програма, између “Чајавца”, крањске “Искре” и љубљанског “Сатурнуса” закључен је договор о сарадњи и расподјели посла.
“Чајавец” је прихватио производњу аутомобилских и тракторских манометара, термометара, амперметара, показивача правца, прекидача, стартера, сигналних лампи, контролних сијалица и брисача стакла. “Искра” је производила индукционе калемове, динама за освјетљење и напонске регулаторе, а “Сатурнус” аутомобилске и тракторске рефлекторе, ауто-пумпе и ауто-огледала. Захваљујући томе, у веома кратком року освојена је производња опреме за моторна возила. Највећи купци су били мариборски “ТАМ” и прибојски “ФАП”. Основано је и заједничко представништво у Београду, са задатком да проучава потребе и захтјеве тржишта и могућности пласмана производа. Ова сарадња донијела је југословенској привреди огромне девизне уштеде, а колективима значајну материјалну корист.
Пререгистрација
Актом Министарства одбране ФНРЈ, број пов. 321 од 4. новембра 1954. године, одобрена је пререгистрација предузећа са Финансијске управе ЈНА на надлежни окружни суд. Рјешењем Окружног привредног суда у Бањалуци, број Фи 102/54 од 13. децембра 1954, “Руди Чајавец” је на регистарском листу број 24 регистрован као привредно предузеће. Рјешењем НОО Бањалука, број 26297/56 од 1. августа 1956, одобрена је промјена назива предузећа, који је гласио: Фабрика за електромеханику и електронику “Руди Чајавец”. Рјешењем Окружног привредног суда из 1956. одобрена је индустријска производња опреме и инструмената прецизне електромеханике и електронике.
Значајан искорак у развоју “Чајавца” начињен је 1955, када је отпочела производња УКТ и радарске технике.
Приликом оснивања фабрика је запошљавала 57, током 1956. године 560, а седам година касније чак 1.719 радника, од којих су 35 одсто били инжењери и техничари. Вођена је стална брига о професионалном уздизању кадрова, па је производња, у односу на почетну годину, повећана чак пет пута.
Производња
Реализујући Перспективни план развоја предузећа за период 1956-1961, поред производње за потребе ЈНА, “Чајавец” почиње да производи и робу широке потрошње. Из његових погона сада излазе производи комерцијалне електронике (телевизори и ауто-пријемници “босна”). У сарадњи са “Искром” из Крања, “Сатурнусом” из Љубљане и “Телеоптиком” из Земуна, “Чајавец” избацује на тржиште електроопрему за моторна возила, а у сарадњи са карловачком “Југотурбином” опрему за потребе Југословенских државних жељезница (генераторе од 500 и 900 Њ и регулаторске кутије). Поред тога, производе се и разни цивилни артикли, индустријски и контролни манометри и електромотори од 30 Њ и друго. Пласман производа “Чајавца” био је загарантован.
Да би поправио стандард запослених, Раднички савјет “Чајавца” је средином 1954. донио одлуку о оснивању мензе у улици Маршала Тита 121, а сљедеће године у кругу предузећа је отворен бифе. На сједницама Општинског вијећа и Вијећа произвођача НОО Бањалука, одржаним 12. априла 1956. године, одобрено је оснивање Радничко-службеничког ресторана и Дома за самце у Титовој улици. Значајна средства издвајана су и за стамбену изградњу. Стамбене зграде “Чајавца” су умногоме измијениле физиономију Бањалуке. Највећа међу њима, она код Градског парка, са 96 станова и четири локала, довршена је средином 1954. године.
Рентабилност
Фабрика је пословала са високим степеном рентабилности, будући да је била скоро искључиви произвођач цијелог низа производа те је, захваљујући томе, била и у ситуацији да диктира цијене.
Развој “Чајавца” успоравао је недостатак високообразованих стручних кадрова, низак животни стандард запослених, застарио и некомплетан машински парк, углавном набављен из ратних репарација или добијен од других предузећа, али и преоријентација са војне на цивилну производњу.
Пошто је “Чајавец” производио за потребе ЈНА, подаци о укупном приходу и његовој расподјели, о стању и обнављању основних средстава и набавци обртних средстава, структури и броју радника у овом периоду били су повјерљиве природе и недоступни широј јавности.
Верица Јосиповић, Аутор је начелник Одјељења за сређивање и обраду архивске грађе у Архиву РС
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
