Радијум дјевојке: Тамно вријеме свјетлећих сатова због којих је умрло десетине младих жена VIDEO

Била је 1917. година, још увијек је трајао рат, али је њихова плата била фантастична – отприлике три пута већа од просјечне плате коју су у то вријеме примале дјевојке – а посао је био лаган. Требало је да фарбају бројчанике и казаљке ручних сатова.

Међутим, та боја није била обична. У њу је додаван радијум - како би сатови ноћу свјетлили, што је олакшавало гледње на сат у мрачним рововима.

Без изузетка, "радијум дјевојкама" је речено да је боја безбједна за руковање, тако да нису предузимане практично никакве мјере предострожности.

Шта више, како би наношење боје било прецизније, дјевојкама је саветовано да слободно лизну четкицу.

Нова технологија

Иако су Пјер и Марија Кири радијум први пут идентификовали 1898. године, а Марија успјела да га изолује 1910, боја са радијумом је 1917. била нови проналазак.

Пар је одмах знао да је њихово откриће опасно. Али Киријеви су радили са великим количинама чистог радијума, мислило се тада.

Конвенционална мудрост која је важила у то време, гласила је да је мало радијума добро за људско здравље.

Током раног 20. вијека, стотине хиљада људи пило је воду са додатком радијума, користили су пасте за зубе и козметику са радијумом, која је њиховој кожи давала сјај.

Сатови префарбани бојом са радијумом, преко дана би упијали свјетлост, а онда би читве ноћи њихови бројчаници били видљиви. Било је то научно чудо тог доба.

Нажалост, тај свијетли елемент имао је тамну страну. Једини стабилни изотоп радијума - радијум-226 - има вријеме полураспада од 1.600 година. Све док траје, сваки узорак радијума емитује алфа честице у свим правцима.

Нормално, алфа зрачење је безопасно у малим дозама. Безброј природних извора овог зрачења може да се нађе у просјечној кухињи или купатилу. Има га и у природи. Изван тијела, је готово безбједан.

Али унутар тијела дјелује разорно.

Мушкарци који су радили за УСРЦ носили су заштитне кецеље, међутим, дјевојке нису имале никакву заштиту, чак су савјетоване да лизну четкицу за што детаљнији рад.

Посљедице

У јануару 1922. године, Амелију Моли Мађу почео је да боли зуб. Зубар је рекао да мора да јој извади кутњак. Неколико недеља касније, вратила се у ординацију да јој изваде и зуб поред. Ниједна рана није зарастала - него су крвариле и гнојиле се. Стоматолог је морао да јој извади још зуба.

У мају се стоматолог одлучио на операцију како би Моли уклонио апсцес. Након што јој је отворио десни и угледао кост - она му је изгледала превише пепељаста и сува. Дотакао ју је прсто Уместо да уклони узрок инфекције, уклонио јој је читаву кост, само додиром прста. Он није знао да је радијум ушао у коштане ћелије и лишио их калцијума.

Тог љета, Моли је извађена читава вилица заједно са дијеловима унутрашњег уха. До септембра 1922, осам мјесеци након прве зубобоље, Моли Мађа је умрла. Тумори су јој притискали југуларну вену, грло јој се напунило крвљу, а онда се удавила у кревету.

Моли није била једина дјевојка којој се то догодило. Радијум лако пролази кроз десни и улази у крв, тако да су се отприлике у вријеме када се Моли разбољела, код дјевојака из радионице појавили бројни чудни симптоми.

Једна је претрпјела потпуни колапс пршљенова, пошто је радијум њеној кичми учинио исто што и Молиној вилици. Друге су развиле рак коже, катаракту, рак грла и друге симптоме и болести које се добијају након дуготрајног излагања зрачењу. Губиле су зубе и косу.

У то вријеме, иако се знало да је радијум изузетно опасан, нико није имао искуства са радијацијском болешћу. Молина смрт је приписана сифилису, што је компанија радо изјављивала након што су оптужбе почеле да се гомилају.

До 1924. године, УСРЦ и независниоргани су наизмјенично поручивали студије које су доказивале, односно оповргавале безбједност радијума након што се прогута.

Размјењивали су се студијама све док 1925. Харисон Мартланд није почео да проучава овај проблем.

Мартланд је поново отворио случај Моли Мађе. Испоставило се да су тада узрок смрти утврдили лаици. Мартланд је тада као медицински службеник околине Есекс, укинуо систем пороте и ангажовао компетентне љекаре.

Као што се и очекивало, на Молином лешу није било знакова сифилиса, али је очигледно био оштећен радијацијом. Након испитивања неколико лешева, дошло се до истог закључка.

УСЦР је на крају банкротирао због судских и медицинских трошкова.

 На његово запрепашћење, кост се под његовим прстом распала.

Добре и лоше вијести

Објашњење је дошло прекасно за већину радијум дјевојака. Многе су умрле младе, најчешће у великим боловима и у страху. Оне које су преживјеле имале су ослабљене кости, испадали су им зуби, и добијале су различите облике рака (који су могли бити узроковани тиме што су као тинејџерке биле изложене радијуму, али не мора да занчи).

Послије дуготрајне и ружне судске битке, неке од дјевојака су добиле одштету, друге нису, и живот је кренуо даље.

Њихова жртва није била узалудна. Рад др. Мартланда је привукао пажњу, а 1930-их година неколико истраживачких института му се обратило за савјет о безбједном руковању штетним елементима као што су уранијум и плутонијум.

Деценијама касније, америчка комисија за атомску енергију била је захвална истраживању и искуству стеченом у УСРЦ-у што им је помогло да осмисле протоколе за руковање и безбједност који су сачували хиљаде других младих радника током Другог свјетског рата.

И данас се цитира рад др. Мартланда о радијум дјевојкама и ефектима дуготрајног излагања и није погрешно рећи да су десетине хиљада људи широм свијета имале користи од онога што је научено из искуства радијум дјевојака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.