Ортопедски завод Марија Звијезда (17): Др Зотовић утемељио службу за рехабилитацију

Класичну гимназију завршио је у Београду 1919. Студирао је медицину од 1921. до 1926. у Прагу и Београду. Хирургију је специјализовао 1927-1929. у Франкфурту на Мајни и на Клиници "Пропедев" у Београду. Говорио је добро њемачки, а служио се италијанским, руским и енглеским језиком.

Био је ожењен домаћицом Милевом дјев. Ристић, рођеном 1909, са којом је стекао сина Бошка (1929) и кћерку Љубицу (1931).

Након завршетка студија радио је као активни санитетски официр и хирург. Положио је 2. јуна 1927. испит за чин резервног санитетског поручника, а краљевским указом од 18. маја 1929. произведен је у чин активног санитетског поручника. У чин капетана прве класе унапријеђен је 11. децембра 1936.

Био је контрактуални секундарни љекар Хируршког одјељења Војне болнице у Сарајеву (1928-1930) и, као најмлађи војни хирург, шеф хируршких одјељења војних болница у Цетињу (1930) и Љубљани (1930-1934), Потиске сталне војне болнице и Сталне војне болнице у Новом Саду (1934-1939). Након што је 20. јануара 1939. уважена његова оставка на војну службу, све до почетка 1941. радио је као љекар чиновник, хирург и управник болнице бањалучког Окружног уреда за осигурање радника у Дрвару, гдје је тада била велика концентрација шумских радника запослених у "Целулози" и "Шипаду". Реактивиран је у војну службу Краљевине Југославије и почетком 1941. постављен за шефа Хируршког одјељења Војне болнице у Новом Саду. На овој дужности је дочекао почетак Другог свјетског рата.

Заробљен је од стране италијанске војске 17. априла 1941. Од јануара 1942. био је заточен у више њемачких логора. Током ратних и заробљеничких година, стицајем околности, обављајући љекарску дужност, пружио је несебичну помоћ многим ратним заробљеницима, а највише онима из САД, Велике Британије, Пољске и СССР-а. Из тих дана потичу и његова бројна лична пријатељства, која су се наставила и након рата. У заробљеништву је остао до 6. јула 1945.

По повратку у Југославију радио је од 10. августа 1945. као социјални љекар чиновник - хирург и шеф Станице за накнадно лијечење повријеђених при филијали Земаљског завода за социјално осигурање у Београду, а од 14. јуна 1948. као руководилац групе за сталну помоћ и трауматологију у Главној управи Комитета за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ у Београду. На иницијативу предсједника Савјета за народно здравље и социјалну политику Владе ФНРЈ др Павла Грегорића, који је био упознат са предратним радом др Мирослава Зотовића, формирао је 1948. прву Трауматолошку болницу у Београду, а од средине 1949. радио је на формирању једне нове, до тада скоро непознате службе у нашој стручној јавности - службе за рехабилитацију инвалидних особа.

Био је оснивач, а од 1. марта 1952. и први директор новоформираног Центра за оспособљавање инвалида за рад у Београду, који је 1957. прерастао у Савезни институт за рехабилитацију. Оставио је велики траг у развоју рехабилитационе службе у Југославији. Почетком 60-их година 20. вијека више пута је посјетио Завод за рехабилитацију у Бањалуци. Совјетске власти су га за показану храброст и хуманост у пружању помоћи руским заробљеницима током рата одликовале 1964. Орденом отаџбинског рата првог реда.

Умро је 17. јануара 1969. Због његових великих заслуга за развој савремене рехабилитације у Југославији и установе на чијем је челу био први директор, београдски завод је 1969. добио његово име - Завод за рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић".

За вријеме Краљевине Југославије био је одликован Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом за војничке врлине, Орденом Светог Саве петог реда и Орденом југословенске круне четвртог реда.

Одлуком Савјета Завода за медицинску рехабилитацију у Бањалуци од 29. децембра 1970. године, цијенећи велике заслуге др Зотовића за развој савремене рехабилитације, овај завод је преименован у Завод за рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" Бања Лука.

Мр Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.